Nekada je živio divan život sa ovom ženom ali kada je postao bogat okrenuo joj je leđa,ostavio ju je.Da bi je ponovno ponizio pozvao ju je na svoje vjenčanje,umjesto podsmjehivanja tobio je hladan šok.
Marko je bio čovek koji je poverovao da mu bogatstvo daje moć nad drugima. Nekada je živeo skromno, rame uz rame sa Jelenom, ženom koja je s njim delila sve – siromaštvo, prve poslove, neuspehe i sitne pobede. Ali, čim su došli novac i moć, on je odlučio da joj okrene leđa. Otišao je sa drugom – mlađom i atraktivnijom, koja je volela kamere, raskošne večere i svetla reflektora.
Tri godine kasnije, rešio je da stane pred oltar ponovo. Ali ovaj put nije mogao da odoli iskušenju – poslao je pozivnicu i bivšoj ženi. Nije to bila gesta pažnje, već sujeta. Želeo je da je ponizi pred svima. „Da vidi kako izgleda prava žena uz mene,“ govorio je prijateljima uz podsmeh.
Na dan venčanja, crkveni trg bio je pun. Luksuz, crveni tepih, muzika, sve je blistalo. Marko je nestrpljivo čekao trenutak kada će Jelena doći, zamišljajući je skromnu, slomljenu, obučenu u staru haljinu, kako bi svi mogli da je uporede sa njegovom novom izabranicom. Međutim, stvarnost mu je priredila šok.
Ispred crkve zaustavio se crni Rolls-Royce. Vrata su se otvorila i pojavila se ona – Jelena. Nije nosila blještavu, skupu garderobu, već jednostavnu belu haljinu koja je u sebi nosila tihu eleganciju. Njeno lice krasio je miran osmeh, onaj koji imaju samo ljudi koji su prošli kroz težak period i uspeli da izađu jači.
Marko je ostao bez reči. A zatim je usledilo nešto što niko nije očekivao – iz automobila su izašla tri mala dečaka, odevena u crna odela, isti kao preslikani. Uhvatili su majku za ruku i zajedno zakoračili ka crkvi.
Tišina se spustila na ceo trg. Muzika je stala, gosti su se zgledali, a nova mlada, Tamara, stezala je Markovu ruku u nemiru. „Ko su oni?“ pitala je kroz šapat.
Jelena je prišla i pogledala Marka pravo u oči. „Zvala si me da me poniziš,“ rekla je smireno. „Ali izgleda da ćeš ti danas biti taj koji će to doživeti.“
„Šta ovo znači?“ pitao je unezvereno.
„Ovo?“ rekla je i pogladila dečake po kosi. „Ovo su tvoja deca.“
Markovo lice je problijedelo. „Moja?“ ponavljao je neverujući.
„Da,“ rekla je Jelena tiho. „Kada si me ostavio, bila sam trudna. Nisam ti rekla. Nisam želela da ostaneš zbog obaveze. Htela sam da vidiš ko si kada publike nema.“
U očima gostiju ogledao se šok. Fotograf je spustio aparat, Tamara je odstupila korak unazad, a šapat se širio poput talasa. Marko je pokušao da je optuži: „Lagala si.“
„Ne,“ odvratila je mirno. „Samo sam ćutala. I to ćutanje me naučilo snazi koju ti nikad nisi imao.“
Jelena je nastavila: „Dok si ti trošio novac na satove i zabave, ja sam radila. Otvorila sam atelje, prvo sam šila haljine. Godinu dana kasnije, imala sam kupce. Danas imam tri radnje. Rolls-Royce kojim sam došla – moj je. Zaradila sam ga sama.“
Marko je drhtao, svestan da mu nestaje tlo pod nogama. „Zašto si onda došla?“ promucao je.
„Jer si me pozvao,“ odgovorila je. „Želeo si da me vidiš poraženu. A ja sam došla da ti pokažem šta znači prava snaga – ona koja se ne meri parama, već time šta preživiš.“
Jedan od dečaka povukao je majku za ruku i pitao: „Mama, je li to on?“ Ona ga je poljubila u čelo i tiho rekla: „Da, sine. To je čovek koji me naučio da nikada ne zavisim ni od koga.“
Marko je spustio pogled. Tamara, još u šoku, prošaptala mu je: „Takve žene se ne zaboravljaju. I možda sam i ja pogrešila što sam izabrala tebe.“ Zatim se okrenula i otišla, ostavljajući ga samog. Venčanje se raspalo pre nego što je počelo.
Jelena je krenula ka kolima, dok su se ljudi sklanjali i neki čak aplaudirali. Pre nego što je sela u Rolls-Royce, zastala je i rekla: „Nekada si mi bio ceo svet. Danas si mi samo lekcija. I hvala ti na njoj.“
Vrata su se zatvorila, motor se oglasio, a auto se udaljio niz ulicu. Marko je ostao sam, suočen s istinom – izgubio je ono što nikakav novac ne može kupiti.
U automobilu, dok su trojke mirno zaspale u njenom krilu, Jelena je pogledala kroz prozor, osmehnula se i šapnula: „Mama je sada dobro. Zaista dobro.“
