Tomislav Toma Čolović bio je više od muzičara bio je simbol jednog vremena, čovjek koji je znao da pjesmom nasmeje, dirne i zabavi.
Tomislav Toma Čolović, rođen 21. januara 1949. godine u Kraljevu, bio je jedan od najprepoznatljivijih i najautentičnijih predstavnika narodne muzike na prostoru bivše Jugoslavije. Njegov životni put, ispunjen emocijama, muzikom i nepresušnim boemskim duhom, ostavio je dubok i neizbrisiv trag u srcima publike i kolega sa estrade. Njegove pesme, koje su često balansirale između humora, satire i istinskih životnih priča, učinile su ga jedinstvenim umetnikom čiji opus i danas živi kroz narod koji ga pamti sa osmehom i setom.
Početak karijere i zvezdani uspon
Čolović je svoju muzičku karijeru započeo ranih sedamdesetih godina prošlog veka, u vremenu kada je narodna muzika prolazila kroz velike transformacije i dobijala nove oblike izražavanja. Njegov prvi značajniji uspeh došao je sa pesmom “Šubare mi moje” iz 1972. godine, pesmom koja je odmah privukla pažnju šire publike i otvorila mu vrata muzičke industrije. Ipak, pravi proboj na veliku scenu desio se nešto kasnije, sredinom osamdesetih, kada je snimio legendarnu pesmu “Mali mrav”, koja je ubrzo postala njegov zaštitni znak i prodata u milionskim tiražima širom bivše Jugoslavije.
“Mali mrav” nije bila samo pesma – to je bio fenomen. Njena duhovita i razigrana lirika, spojena sa prepoznatljivim Čolovićevim glasom i harizmom, učinila ju je jednim od najpoznatijih hitova tog vremena. Pesma je bila simbol jednog vremena i generacije koja je tražila vedrinu i osmeh u muzici, a Toma Čolović im je to nesebično pružao.
Njegov muzički repertoar obuhvatao je čitav spektar šaljivih, vedrih i satiričnih pesama koje su se često oslanjale na kafanski duh, narodnu mudrost i svakodnevne situacije iz života “malog čoveka”. Među najpoznatijim numerama su “Majka Muju šišala na struju”, “Lepa Sneža nagazila ježa”, “Profesore, danas me ne pitaj” i mnoge druge koje su postale nezaobilazne u narodnim veselima i kafanskim svirkama.
Boemski duh i život u kafani
Tomislav Čolović je bio oličenje pravog boema – čoveka koji je živeo pesmu, muziku i kafanski život u potpunosti. Njegov sin Milan je u jednom intervjuu izjavio: “Kafanski život ušao je u našu kuću.” Ta rečenica najbolje oslikava koliki je značaj kafana imala u Čolovićevom životu. Ona nije bila samo mesto gde je nastupao, već prostor u kojem je pronalazio inspiraciju, delio tugu i radost, i najvažnije – bio ono što jeste, bez maske i poziranja.
Bio je redovan gost kafana ne samo u Kraljevu već i širom zemlje, gde je često nastupao bez posebnog protokola ili zahteva. Ljudi su ga voleli jer je bio pristupačan, srdačan, duhovit i uvek spreman za šalu, priču i pesmu. Upravo taj duh autentičnosti i nepatvorenosti učinio ga je omiljenim među publikom svih generacija.
Humanost bez granica
Iako je bio poznat po svojim šaljivim i veselim pesmama, Čolović je bio i izuzetno posvećen humanitarnom radu. Tokom svoje bogate karijere, nastupio je na više od 1.000 dobrotvornih koncerata, pomažući mnogima kojima je bilo najpotrebnije – od bolesne dece do socijalno ugroženih porodica. Njegovo srce bilo je veliko koliko i njegova pesma. Ljudi koji su ga poznavali svedoče da je bio nesebičan, skroman i da nikada nije tražio ništa zauzvrat. Bio je umetnik, ali i čovek iz naroda – čovek koji nikada nije zaboravio svoje korene.
Tragičan kraj – smrt u omiljenoj kafani
Sudbina je htela da Tomislav Toma Čolović završi svoj život tamo gde je najviše voleo da bude – u kafani, među ljudima, u ambijentu koji mu je bio prirodan. Preminuo je 9. februara 2008. godine, u svom rodnom Kraljevu, u kafani koju je redovno posećivao.
- Te večeri, kako svedoči vlasnik kafane Čeda, Toma je ušao kasno, naručio svoje omiljeno pivo i porciju pršute. Popio je gutljaj i iznenada se srušio na pod. Hitna pomoć je brzo stigla, ali spasa nije bilo – srce, umorno od burnog života, prestalo je da kuca.
„Desilo se noću, oko dva sata. Došao je iz druge kafane gde je bila muzika. Naručio pivo, pršutu, popio gutljaj i pao. Konobarica ga je pronašla, pozvala me. Srce ga je izdalo. Čekali smo lekare, ali već je bilo gotovo,“ prisetio se vlasnik kafane, koji ga je poznavao od detinjstva.
O Čoloviću govori sa dubokim poštovanjem i tugom, ističući da je bio dobar čovek, iskren prijatelj i neko ko je uvek zračio toplinom, čak i kada je bio sam. Retko je pevao u toj kafani – više je dolazio da se odmori, da pronađe mir, da bude samo Toma.
Nasleđe koje živi
Muzika nije nestala sa Tomom. Njegovi sinovi, Milan i Aleksandar, nastavili su da koračaju muzičkim stazama koje im je otac utabao. Milan je član renomiranog orkestra Aleksandra Sofronijevića i u braku je sa pevačicom Radom Sarić, dok Aleksandar, koji je svirao bubnjeve u bendu Ace Pejovića, trenutno sarađuje sa poznatim pevačem Dženanom Lončarevićem. Obojica su nasledili očev talenat, ali i ljubav prema muzici i istinskom izražavanju kroz pesmu.
