U današnjem članku pisat ćemo o Gordani Goci Lazarević. Ona je simbol ženske snage,rođena u srcu Šumadije odrasla bez stalnog prisustva roditelja. Prošla je kroz siromaštvo ali nikada nije izgubila vjeru u sebe.
Gordana Goca Lazarević danas je sinonim za snagu, istrajnost i umetničku posvećenost. Ostvarena je kao majka, umetnica i žena koja samouvereno korača kroz osmu deceniju života, ostavljajući iza sebe decenije bogate karijere i duboko emotivne životne priče. Na sceni je uvek nasmejana, vedra i topla, ali iza tog osmeha krije se detinjstvo puno bola, tuge i ranih borbi koje su je oblikovale u osobu kakva je danas – nepokolebljiva i istovremeno izuzetno nežna.
- Rođena je 1954. godine u Gornjem Milanovcu, a detinjstvo je provela u selu Takovo, istorijskom mestu u srcu Šumadije. Iako su njeni roditelji bili vredni i puni ljubavi, životne okolnosti su ih primorale da početkom šezdesetih godina trbuhom za kruhom odu u inostranstvo, u potrazi za boljom budućnošću. Goca je ostala sa majkom, dok je njen stariji brat Radojica bio poveren na brigu baki. Kada je i majka odlučila da krene za ocem, Goca i njen brat prešli su kod strica i strine, koji su već imali svoju decu.
Međutim, život tu nije postao lakši. Strina je ubrzo morala da se zaposli, pa nije bilo nikoga da brine o malim Goci i Radojici. Tada su ih poverili na čuvanje starijem, neuglednom čoveku koji je živeo sam u kući na ivici šume.
“To je bilo najteže vreme u mom životu”, prisetila se Goca sa tugom. “Taj čovek nije menjao odeću po deset dana, kuća je bila hladna, tiha, zaboravljena od sveta. Hrana nam je bila pašteta i margarin na hlebu. Nismo znali ni šta je topla supa ili domaći obrok dok strina ne dođe vikendom. Gastritis koji me prati celog života vodi poreklo upravo iz tih dana.”
Bez obzira na surove uslove, Goca naglašava da nikada nisu bili gladni, ali su odrastali bez topline, pažnje i roditeljskog zagrljaja. Njeno detinjstvo je bilo obeleženo snovima o mami i tati i beskrajnim maštanjima o porodičnom ponovnom susretu.
Nažalost, kada je konačno došao trenutak da se roditelji vrate, sreća se pretvorila u tragediju.
“Majka nije mogla više bez nas. Molila je tatu da se vrate u Jugoslaviju. Bila je silno tužna. Nažalost, pri povratku doživeli su saobraćajnu nesreću. Mama je poginula. Nikada je više nisam videla. Decenijama sam je dozivala u snovima. Ponekad sam je prepoznavala, a ponekad samo osećala.”
Nakon majčine smrti, otac je pokušavao da pronađe novi početak sa drugim ženama, ali to je za Gocu značilo još teže dane. Živela je sa jednom od maćeha i njenim sinom, koji ju je, kako kaže, svakodnevno tukao.
- “Bio je razmažen, nije mogao da podnese moje prisustvo. Jednog dana sam mu uzvratila, a tada mi je njegova majka rekla da idem. Spakovala sam sve što sam imala u kartonsku kutiju i krenula da tražim tetku Radu, za koju sam znala samo da radi negde kod Liona, u nekom bifeu.”
Tako je Goca, sa svega šesnaest godina, došla u Beograd – veliki grad u kojem je počela njena borba za opstanak. Kod tetke je živela u maloj čatmari, zajedno s njenom decom. Kasnije im se pridružio i brat. Troje mladih delilo je jednu sobu u stanu sa sedmočlanom porodicom, ali tu je barem imala osećaj pripadnosti i topline.
Uprkos svemu, Goca nije posustala. Paralelno sa školovanjem, koje joj je išlo odlično, pevala je u Kulturno-umetničkom društvu „Ivo Lola Ribar“. Sa njima je proputovala celu bivšu Jugoslaviju i prvi put videla more – sa 17 godina, zahvaljujući prijateljici Radi i njenoj porodici.
Upravo u KUD-u sreće svoju prvu, i kako kaže, najveću ljubav – Milutina Popovića Zahara. On je tada bio 16 godina stariji, violinista, a kasnije i priznat tekstopisac, kompozitor i pravnik. Ljubav je planula na probama i nastupima, a zabavljali su se pet godina pre nego što su odlučili da se venčaju.
“Živeli smo u garsonjeri od 28 kvadrata, to su mi bili najlepši dani. Nismo imali mnogo, ali smo imali ljubav.”Iz te ljubavi rodila se ćerka Marija, a zatim i sin Miloš. Iako je često radila i bila odsutna zbog prirode svog posla, Goca se trudila da bude posvećena i nežna majka.
- Nakon petnaest godina, brak sa Zaharom se raspao. Bio je to težak period, ali nije dozvolila da njena deca pate. Radila je tri nastupa dnevno kako bi ih izdržavala, ne dozvoljavajući sebi ni predah ni tugu.
“Na porodičnim okupljanjima trudimo se da zbog dece i unuka funkcionišemo kao porodica. Iako su nas putevi odveli na različite strane, sećanja i odgovornost prema deci nas povezuju.”
Danas, Goca Lazarević živi mirno, dostojanstveno i ponosno. Ima sve ono o čemu je kao dete mogla samo da sanja – sigurnost, dom, ljubav i ispunjenje. Vila u kojoj danas živi simbol je ne samo uspeha, već i pobede jedne žene nad sopstvenom prošlošću. Jer iza svakog njenog osmeha stoji čitav svet prećutanih suza, a iza svake pesme – životna priča koja dotiče i najtvrđa srca.
