Ova pitanja otvaraju širu temu o tome kada i kako treba posjećivati vječna prebivališta svojih najmilijih.U nastavku članka razmatramo sve nedoumice, razbijamo zablude i podsećamo na istinsku suštinu ovih svetih trenutaka.
Dolazak Miholjskih zadušnica, dana kada se prema pravoslavnoj tradiciji sa posebnim pijetetom i poštovanjem prisećamo onih koji više nisu sa nama, kod mnogih ljudi izaziva i osećaj tuge, ali i dilemu – kako postupiti ako se tog dana ne mogu uputiti na groblje? Savremeni tempo života, brojni poslovni i porodični izazovi, obaveze koje ne biraju ni dan ni čas, često ne dozvoljavaju ljudima da učestvuju u obeležavanju zadušnica onako kako bi to želeli. Postavlja se važno pitanje – kada je uopšte pravo vreme za odlazak na groblje? Da li postoji “dozvoljen” i “nedozvoljen” trenutak za tu posetu? I šta ako Zadušnice propustimo?
Šta kaže Srpska pravoslavna crkva?
Prema učenju Srpske pravoslavne crkve, hrišćanska dužnost svakog vernika jeste negovanje sećanja na preminule, kroz iskrene molitve, dobra dela i posete njihovim večnim prebivalištima – grobovima. SPC naglašava da ne postoji zabranjeni dan za posetu groblju. Grobovi se mogu posetiti bilo kog dana, nevezano za to da li se u crkvi tog dana obavlja pomen. Važno je da taj čin dolazi iz iskrene potrebe, poštovanja i ljubavi prema onima koji su nas napustili, a čije prisustvo i dalje osećamo kroz sećanja, molitve i tihe razgovore koje sa njima vodimo u mislima.
Dakle, ukoliko neko ne uspe da ode na groblje tačno na dan Zadušnica, to nije greh. Može da ode dan kasnije, ili ranije, ili bilo kog dana kada za to oseti potrebu. Bog gleda u srce, a ne u kalendar.
Veliki praznici i posećivanje groblja – da li je dozvoljeno?
Velike verske praznike, poput Božića i Uskrsa, mnogi smatraju neprikladnim danima za posetu groblju. Međutim, ovo je jedno od čestih zabluda. Naprotiv, hrišćanska tradicija poznaje običaje koji upravo u tim danima podsećaju na povezanost živih i preminulih.
- Na Uskrs, praznik Hristovog vaskrsenja, ne slavi se samo pobeda nad smrću već i dar večnog života koji nam je kroz Njega podaren. Zbog toga se drugi dan po Uskrsu, poznat kao Pobusni ponedeljak, u mnogim krajevima Srbije posvećuje upravo upokojenima. Tada se tradicionalno “pobusa” groblje – na grobove se donose sveže busenje trave, farbana jaja, pali se sveća, i u tišini ili molitvi provode trenuci uz sećanja na najmilije.
Isto tako, tokom Božića – najradosnijeg hrišćanskog praznika – običaji dopuštaju, pa čak i preporučuju, posetu grobovima. Na Božić se, prema nekim verovanjima, deli jelo za pokoj duše, dok se nekada davno smatralo da je večera za Badnje veče pripremljena i za duše preminulih članova porodice. Verovalo se da su oni tada prisutni i simbolično pozvani za trpezu.
Kada se ne ide na groblje? Narodna verovanja i predanja
Pored crkvenih pravila, u našem narodu duboko su ukorenjena i različita verovanja, predanja i običaji vezani za kult mrtvih. Jedno od najrasprostranjenijih jeste da se noću nikako ne ide na groblje. Ovo verovanje potiče iz davnih vremena i ima svoje mitsko, ali i psihološko utemeljenje.
Groblje se u narodnoj tradiciji smatra gradom mrtvih, mestom gde borave duše preminulih, koje po narodnom verovanju noću postaju aktivnije, kreću se među svetovima. Pored duša dobrih ljudi, verovalo se i u prisustvo zlih duhova koji mogu da uznemire one koji zalutaju na sveto tlo u kasnim satima. Noćna poseta groblju se tako povezuje s mogućnošću izazivanja nesreće, bolesti ili drugih neprijatnosti, kako za pojedinca tako i za njegovu porodicu.
Ova verovanja, iako ne potiču iz hrišćanskog učenja, ostala su deo narodnog folklora i često utiču na ponašanje i razmišljanje ljudi.
Zaključak:
U vremenu kada je sve manje prostora za tišinu, molitvu i sećanje, važno je podsetiti sebe i druge da odlazak na groblje ne mora biti vezan samo za određene datume. Pravo vreme da se setimo svojih dragih pokojnika jeste uvek – kada god to srce zatraži. Bez straha, bez griže savesti. Neka sećanje živi svakog dana, jer to je najbolji dokaz da ljubav ne umire.
