Jedne sveže septembarske večeri 1999. godine, geolog Vilijam Mekalister poveo je svoju jedanaestogodišnju ćerku Emu na vikend planinarenje u Kaskadnim planinama u Vašingtonu.
Plan je bio jednostavan: istražiti stazu Igl Krik, prenoćiti u kampu pod zvezdanim nebom i vratiti se kući do nedelje. Ni on, ni njegova supruga Sara, koja ih je ispratila, nisu slutili da će to biti poslednji put da se porodica vidi na okupu.
- Nestanak oca i ćerke pokrenuo je jednu od najvećih potragа tog vremena. Njihov šator i oprema pronađeni su netaknuti: vreće za spavanje bile su raspoređene, hrana pripremljena, fotoaparat ostavljen na podu šatora. Poslednja fotografija prikazivala je Emu kako sakuplja kamenje pored potoka, u 17:37 u subotu. Nakon toga – potpuna tišina. Još misteriozniji trag bili su otisci stopala Vilijama i Eme, koji su se naglo završavali 200 metara od kampa, kao da su nestali u vazduhu. U blizini su se nalazili i veliki otisci čizama, nespojivi sa bilo kojom poznatom obućom.
Potraga je trajala mesecima. Stotine volontera, helikopteri i psi tragači pretraživali su svaku stopu guste šume. Lica oca i ćerke krasila su poternice i plakatе u svim okolnim mestima. Međutim, nije bilo nikakvih rezultata. Do kraja prve godine slučaj je zvanično proglašen nerešenim, a teorije su se kretale od nesreće, preko otmice, pa sve do spekulacija da je Vilijam sam orkestrirao nestanak. Njegova porodica te tvrdnje je odlučno odbacivala.
Devet godina kasnije, u junu 2008., dogodio se neočekivan preokret. Tokom rutinskog izviđanja dronom, snimljena je anomalija – kamuflirana struktura skrivena svega osam kilometara od kampa Mekalisterovih. Istog dana, Vilijamova sestra Olivija primila je jezivu glasovnu poruku: „Tvog brata i nećaku oteo je neko ko živi u planinama. Pretražite severni deo Igl Krika, tamo gde stene prave prirodnu strelicu. Postoji svet pod zemljom koji niko ne poznaje.“
Istraživački tim krenuo je ka označenom mestu. Našli su drvena vrata skrivena u stenovitoj formaciji, označena Vilijamovim ličnim simbolom „W“. Ispod je bila mreža podzemnih tunela i komora. Zidovi su bili prekriveni fotografijama i mapama Mekalisterovih, u jednoj sobi pronađen je Emin dnevnik, a u drugoj improvizovana laboratorija sa medicinskom opremom i beleškama o ljudskim eksperimentima. U dubljoj komori nalazila se ćelija sa metalnom rešetkom, gde su na zidovima brojem dana obeležene čitave godine. Među pronađenim predmetima bio je i Emin plišani medved – „Gospodin Batons“.
Sve je ukazivalo da su Vilijam i Ema živeli u zatočeništvu godinama. Dokumenti su otkrili ime mučitelja – dr Elijas Voker, osramoćeni biotehnolog opsednut ljudskom adaptacijom na ekstremne uslove. Ciljao je Vilijama zbog njegove otpornosti, a Emu zbog njene genetske plastičnosti.
- Kada je otkriven, Voker je već pobegao, odvodeći Vilijama i Emu u kolibu blizu kanadske granice. Tamo je Ema, sada dvadesetogodišnjakinja, donela sudbonosnu odluku. U trenutku pobune, koristila je skalpel i ubila Vokera, okončavši devet godina zatočeništva. Sa ocem je uspela da izađe iz šume, gde ih je dočekao tim za spasavanje.Vilijam je bio teško bolestan, njegovi organi uništeni višegodišnjim eksperimentima. Pre nego što je preminuo, predao je sestri Oliviji ključeve za šifrovane servere Vokerovih istraživanja i zamolio je da zaštiti Emu – ne samo od onih koji bi želeli da je iskoriste, već i od same sebe.
Ema je bila fizički izmenjena i sposobna da izdrži niske temperature i glad, ali emocionalno duboko oštećena. Psihijatri su je opisali kao „preživelu sa ekstremnom psihološkom kompartmentalizacijom“. Ipak, vremenom je počela da pokazuje znakove čovečnosti – učila je da kuva, čitala knjige, otvarala se prema porodici.
Nedugo zatim, otkrivena je još jedna laboratorija u Oregonu, kojom je rukovodio Vokerov bivši kolega dr Markus Rivs. Tu su pronađena još dva subjekta – Majkl i Tarin – sa sličnim genetskim modifikacijama. Ema je odlučila da ih upozna i zajedno su formirali savez, ujedinjeni traumom i izvanrednim sposobnostima. Njena rečenica ostala je njihov zavet: „Nikada ne smemo dozvoliti da se ono što nam se dogodilo ponovi. Mi sami definišemo svoju budućnost.“
Njihova borba tek je počela. Svesni da vlade i privatne korporacije žele da iskoriste rezultate Vokerovog rada, odlučili su da budu oprezni i međusobno povezani. Istovremeno, Ema je nastavila da se traži između dva sveta – sveta naučnih eksperimenata koji su je oblikovali i sveta ljudi kojima je želela da pripada.
Misterija nestanka Mekalisterovih konačno je razjašnjena zahvaljujući tehnologiji i upornosti porodice. Njihova priča otkrila je najmračniju stranu ljudske ambicije, ali i neverovatnu snagu otpornosti i borbe za slobodu. Ema je izašla iz tame kao simbol nade i preživljavanja, iako senke prošlosti nikada nisu sasvim nestale. Njeno putovanje – putovanje ka ponovnom pronalaženju čovečnosti – tek je počelo
