U trenucima kada je tijelo posustajalo Masimo nije odustajao. Pjevao je do poslednjeg daha doslovno i to ne bilo gdje već pred hiljadama ljudi, na svom životnom koncertu u zagrebačkoj Areni. Bio je to ne samo oproštajni nastup, već snažna poruka o tome kako izgleda istinska ljubav prema umjetnosti.
Veliki umetnici ne odlaze tiho. Njihove poslednje note odzvanjaju dugo nakon što svetla pozornice utihnu. Takav je bio i Masimo Savić, muzičar čiji je glas bio sinonim za emociju, iskrenost i umetničku posvećenost. Njegova borba sa opakom bolešću, koju je javnost saznala tek neposredno pre njegove smrti, otkrila je ne samo umetnika već i čoveka neverovatne snage, dostojanstva i hrabrosti.
- Masimo je rak pluća otkrio svega dva meseca pre smrti, ali se do poslednjeg dana ponašao kao da bolest nije deo njegove svakodnevice. Nastupao je, stvarao i – što je najvažnije – pevao, jer je muzika za njega bila više od karijere. Bila je smisao. Bio je to njegov život.
Preminuo je tiho, u decembru 2022. godine, ali način na koji je odlučio da isprati svoj poslednji koncert govori sve o njegovoj veličini.
Koncert za večnost – Masimov poslednji pozdrav publici
Iako je već tada bio u veoma teškom zdravstvenom stanju, Masimo nije želeo sažaljenje, niti je dopustio da bolest definiše njegove poslednje dane. Njegov poslednji koncert u zagrebačkoj Areni bio je nešto više od običnog nastupa – bio je to trijumf volje, umetnosti i ljubavi prema muzici. Nastupio je sa drenom u plućima, dok je iza bine stajao lekarski tim – spreman da interveniše u slučaju komplikacija.
Na pitanje lekara zašto rizikuje sopstveni život zarad koncerta, Masimo je odgovorio jednostavno, ali snažno:
„To je moj životni koncert.“
Tog dana Masimo je pokazao svetu kako izgleda istinska predanost. Nije želeo da ga se pamti po bolesti, već po muzici, glasu, emociji koju je delio s publikom. Bio je svesno svestan da peva na rubu između života i smrti, ali nije posustao. Pevao je kao što je oduvek pevao – celim bićem, srcem punim tuge i snage istovremeno.
Roman Bolković: „Odmah na početku priče znao sam da je kraj“
Novinar i publicista Roman Bolković, Masimov prijatelj, podelio je dirljivu priču o poslednjim danima muzičara, koja dodatno osvetljava snagu njegove ličnosti. Bolković je na svom Fejsbuku napisao da je odmah znao – priča koja počinje zapravo se bliži kraju.
Masimo je znao da njegov poslednji koncert nije samo oproštajni nastup, već poslednje poglavlje jedne izuzetne umetničke biografije. Tražio je da njegov lekar i ekipa budu prisutni iza bine. Kada mu je lekar rekao da bi koncert mogao dodatno da pogorša njegovo stanje, Masimo je odgovorio:
„S vama ili bez vas, ja ću taj koncert održati.“
Bio je to čin hrabrosti koji se retko viđa. Bolković piše da ga je ta priča duboko potresla, jer je Masimo pevao – ne samo pesme, već svoju sudbinu. Telo mu je slabilo, ali glas – on je ostao snažan. Pevao je ne da bi sebe sačuvao, već da bi se prepoznao i oprostio. Na toj sceni, sa drenovima, lekarskom ekipom u bekstejdžu, i hiljadama ljudi pred sobom, Masimo je postao više od pevača – postao je mit, bestelesni glas koji ne umire.
Bolest koja ne oprašta
Rak pluća, nažalost, često se otkriva u kasnoj fazi, jer rani simptomi poput kašlja, umora ili kratak daha često ne deluju ozbiljno. Masimov slučaj nije bio izuzetak – bolest je napredovala brzo, a terapije nisu davale očekivane rezultate.
Ali ono što bolest nije uspela da dotakne bio je njegov duh. Do poslednjeg daha ostao je umetnik, borac i čovek koji je biranim rečima i melodijama ostavio trag koji se ne briše.
Zauvek prisutan kroz pesmu
„Ne mogu, niti imam pravo, ni da zamislim, ni da zamišljam šta je Masimu moglo te večeri i noći da prolazi kroz glavu“, piše Bolković. I zaista, niko ne zna kakve su misli prolazile tim trenucima kroz njegov um. Ali znamo da je pevao. Pevao sa verom, nadom i mirom. I ostavio nam glas koji ne prestaje da odzvanja, kao eho umetnosti koji ne zna za smrt.
Svakim novim puštanjem njegove pesme, u kolima, na radiju, u kafiću, Masimo Savić ponovo postaje prisutno odsutan – glas bez tela, duša u notama, emocija u najčistijem obliku. To je ono najviše što umetnik može da ostavi svetu. I on je to učinio – do kraja.
Njegova poslednja želja
Kao što je sa stilom i dostojanstvom živeo i pevao, tako je Masimo želeo i da ode. Njegova poslednja želja bila je da bude kremiran, što je i ispoštovano.
U vremenu u kojem umetnost često biva potisnuta površnošću, Masimo Savić nas je podsetio šta znači biti istinski umetnik, ali i istinski čovek. Njegov život, borba i glas ostaju da nas podučavaju – kako da volimo, kako da pevamo i kako da živimo.
