U današnjem članku pišemo o jednoj ženi koja kreće na samotnički put kroz šumske prostranstva, noseći sa sobom ne samo alat i opremu, već i duboku povezanost sa prirodom.
Bogdana, ženu koja je život provela u tišini i snazi šumskih predela, očekivala je da će dan biti kao svaki drugi, no ubrzo je shvatila da ju je priroda iznenadila na neobičan način.Jutro je bilo tiho, jedino što je prekinulo mir bio je prvi zrak sunca koji je probio kroz prozor stare lovačke kuće. Bogdana, još polusanjiva, unela je veru u svoj dan s tiho izgovorenim krstom prema ikonama na zidu.
Miris sušenog čajna i smolastih drvenih zidova stvorio je atmosferu koja ju je podsećala na prošle dane, u kojima su mir i tišina bili njeni jedini prijatelji. Nakon što je obavila jutarnje rituale i pojačala svoje duhovno stanje, započela je pripremu za put. Uzevši svoj stari ruksak i sve potrebne alate, pažljivo je proverila sve stvari. Nož u iznošenim kožnim koricama, oštar mali sekiro, i njeni stari, zaštićeni simboli otpora bili su spremni za izazove koje je nosio dan.
Dok je stajala na pragu kuće, njezina ruka je milovala stare rogate trofeje, koji su s godinama postali nešto više od ukrasa. Ova stvar, koja je nosila uspomene na njenog oca, bila je simbol za nju, zaštita koju je osećala u svakoj teškoj situaciji. I sada, kad je bila spremna da ode, šaputala je svom ‘starom čuvaru’ na ulazu: „Čuvaj kuću, a ja idem po svoje zlato“. I dok je izlazila u magleni zrak, osjetila je tu vezanost sa svim što ju je okruživalo.
Njene misli bile su usmerene ka jednom cilju – na močvaru, gde je smatrala da rastu bilje koje je tražila. Na svakom koraku, Bogdana je prepoznavala svaki detalj; svaki stari panj, svako drvo. Svaka biljka, svaki kamen, nosili su svoje ime i svoje značenje. I sve to nije bilo samo kretanje kroz prirodu – to je bila svakodnevna komunikacija sa svetom oko nje. Na toj stazi, prepunoj zelenila i mirisa, Bogdana je nalazila mir, ali i snagu, jer je znala da je njena misija dalja od običnog putovanja.
Međutim, u trenutku kad je priroda postala previše tiha, nešto se promenilo. Zastala je, iznenađena što su čak i ptice prestale da pevaju. Svi zvukovi nestali su, a magla je počela da prekriva tlo, dolazeći iz šume, preteći. Taj trenutni mir u šumi, u kojem je Bogdana bila toliko ukorenjena, nije bio uobičajen. Požurila je da iz svoje torbe izvuče stari kompas, proveravajući da li je na pravom putu. Ali ubrzo je primetila da nije samo magla ta koja preti. Na nosnicama je osetila miris koji je bio daleko od prijatnog, miris koji nije bio ni obična smola, ni vlažan mah. To je bila nesumnjiva, oštra gar.
Za trenutak je zastala, osećajući da nešto nije u redu. Bilo je jasno da je nešto u šumi promenilo ritam, a ona nije imala ni najmanje želje da otkrije što. Ipak, njena veza sa ovim divljim prostorima bila je prejaka. Nije se povukla, već je nastavila hrabro napred, sa novim osjećajem opreza i pažnje prema okolini
