U narodnoj mudrosti često se može pronaći istina o životu. Tako jedna srpska poslovica kaže: „Komšija je porodica koju nismo birali, ali od koje zavisi naš mir.“ Upravo se ta rečenica potvrdila u iskustvu jednog čoveka koji je na internetu podelio svoju muku.
- Njegova priča ubrzo je izazvala pažnju i diskusiju, jer je mnoge podsetila na sopstvene probleme sa ljudima iz susedstva.Kako je ispričao, pre nekoliko godina pored njega se doselio mladi bračni par iz sela. U prvi mah bio je srećan zbog novih komšija – činilo se da žele da započnu miran život u gradu, da zasnuju porodicu i stvore svoj dom. Na početku su se bavili stvarima koje je čak i podržavao: držali su golubove u dvorištu, što mu nije smetalo. Kasnije su postavili plastenik, pa je i to pozdravio kao lepu odluku da ljudi sami proizvode svoju hranu. Međutim, granica tolerancije bila je probijena kada su odlučili da uvedu kokoške.
U početku je pomislio da će se s vremenom navići – na jutarnje kukurikanje petlova, na miris koji se širi iz dvorišta. Ali kako je prolazilo vreme, postajalo je sve gore. Svako leto pretvaralo se u pravo iskušenje. Smrad đubriva širio se toliko snažno da je postalo nemoguće sedeti u sopstvenom dvorištu. Ogromne muve ulazile su u kuću čim bi otvorio prozor, a situacija se dodatno zakomplikovala kada su komšije nabavile i zečeve. Tada su se pojavili i pacovi, pa je morao da pazi da mu ne uđu u kuću.
Na sve to dolazila je i buka, jer su u međuvremenu stigla i deca, koja su mu inače draga, ali kada se na mirise, životinje i muve doda i stalna galama od rane zore, život u sopstvenom domu postao je gotovo nepodnošljiv. Čovek je istakao da nikada nije želeo da bude mrgud, niti neko ko se svađa sa komšijama, jer je uvek nastojao da održava korektne odnose. Ali sada je došao do tačke kada se pitao – šta učiniti u takvoj situaciji?
Njegova ispovest naišla je na veliki odjek. Na platformi na kojoj ju je podelio stiglo je više od stotinu komentara, a ljudi su nudili razne savete. Neki su se oslanjali na zakon i podsećali da, ukoliko se radi o gradskoj zoni, nije dozvoljeno držati određene životinje u dvorištu, osim eventualno golubova. Preporuka je bila da pozove komunalnu inspekciju i prijavi problem. Drugi su pak smatrali da mladi par uopšte nije želeo da se uklopi u gradski način života, već su želeli da u svom dvorištu naprave mali deo sela, ali uz pogodnosti gradske infrastrukture.
- Neki su se setili i sličnih primera, navodeći da u pojedinim delovima grada ljudi godinama drže životinje u dvorištu i da niko ne uspeva da ih ukloni, sve dok sami ne odluče da prodaju zemlju ili se presele. Bilo je i šaljivih komentara, pa su pojedinci savetovali da nabavi psa čuvara, recimo vučijaka, jer bi komšije same molile da se reši životinje kada shvate koliko problema im stvara. Drugi su se našalili da rešenje može biti i veliki mačor koji bi, pušten među kokoške, uneo dovoljno nereda da natera vlasnike da preispitaju svoju odluku.Naravno, bilo je i onih koji su s podsmehom komentarisali da nije jasno zašto su se uopšte selili u grad ako su poneli selo sa sobom – kokoške, zečeve i plastenike.
U ovoj priči ne radi se samo o komšijskim odnosima, već o širem problemu – sukobu različitih stilova života. S jedne strane, postoje ljudi koji teže gradskoj svakodnevici, miru i uređenim pravilima, dok s druge strane stoje oni koji žele da zadrže deo seoske tradicije, ali na mestu gde to izaziva sukobe i neslaganja. Upravo tada na videlo izlazi težina poslovice da su komšije poput porodice koju nismo birali.
Za one koji se nađu u sličnoj situaciji, postoje dve mogućnosti: pokušaj kompromisa kroz razgovor i dogovor sa komšijama, ili uključivanje nadležnih službi ako problem prevazilazi granice tolerancije i postaje pretnja zdravlju i miru. Ni jedno ni drugo rešenje nije lako, jer se radi o ljudima sa kojima delimo svakodnevicu, ali ponekad je potrebno zaštititi svoje pravo na miran život.
Ova ispovest postaje i svojevrsna pouka: harmonični odnosi sa komšijama često su ključni za kvalitet života. Možemo promeniti posao, prijatelje, pa i grad u kojem živimo, ali komšije su oni sa kojima delimo zidove, ulice i svakodnevne navike. Zato se njihov uticaj oseća snažnije nego što bismo želeli
