Lanet Svini, majka koja je izgubila svog sina Kajla.Ovo je njena potresna priča..
Jedne noći, u četiri sata ujutru, Lanet Svini je primila poziv koji će joj zauvek promeniti život. S druge strane linije bio je njen 23-godišnji sin Kajl, koji joj je, tiho i slomljeno, rekao: „Mama, mislim da sam gej.“ Iako je ta rečenica delovala kao priznanje o seksualnoj orijentaciji, zapravo je bila očajnički vapaj za pomoć. Kajl joj je priznao da je postao zavistan od kreka, da je izgubio kontrolu nad sobom, potrošio studentski kredit i počeo prodavati svoje, pa čak i stvari svojih cimera kako bi došao do još droge.
- Za Lanet, to je bio početak borbe koja će, nažalost, završiti tragično – smrću njenog sina. Iako je odrasla u porodici koja se ponosila otvorenošću i tolerancijom – Lanet je bila u istopolnom braku, a Kajlova sestra se identifikovala kao queer – ispostavilo se da čak i najmanja nesvesna predrasuda može ostaviti dubok trag. U jednom nepromišljenom trenutku, Lanet je Kajlu rekla da ne veruje da muškarci mogu biti biseksualni. On joj to nikada nije zaboravio. Iako ju je voleo, ta izjava ga je ućutkala i stvorila zid između njih.
Kada je Kajl odlučio da se leči, Lanet je, u najboljoj nameri, smestila sina u rehabilitacioni centar. Međutim, ono što je trebalo biti mesto oporavka, postalo je početak još dubljeg ponora. U centru je prvi put čuo za heroin i nakon izlaska ga i probao, pod uticajem prijatelja kog je upoznao na lečenju. Tako je krenula njegova borba sa težim drogama koja je trajala godinama.
Uprkos naporima i više pokušaja lečenja, Kajl je 2018. godine, sa samo 26 godina, preminuo od predoziranja heroinom i metamfetaminom. Bio je talentovan mladić – pesnik, duhovit, inteligentan, i strastveni igrač Scrabble-a. Ipak, uprkos podršci koju je njegova porodica želela da pruži, Kajl je umro osećajući se neshvaćenim i neshvaćen.
U svojoj knjizi Šta sam trebala da kažem, Lanet je sabrala pesme, misli i sećanja – i pokušala da razume gde su stvari krenule po zlu. Ključna poruka koju šalje jeste da zavisnost nije samo fizička – ona je i društvena. Posebno ranjiva grupa su biseksualni muškarci, koji su često nevidljivi i unutar svoje porodice, i unutar LGBT zajednice. Istraživanja pokazuju da mnogi od njih nikada ne govore o svojoj orijentaciji, a upravo ta unutrašnja borba i izolacija dovode do depresije, samopovređivanja i zavisnosti.
- Kajlova patnja nije bila ograničena samo na drogiranje – on se borio i sa osećajem da nigde ne pripada, sa stidom i unutrašnjim razaranjem. U terapijskim grupama nikada nije imao hrabrosti da progovori o svojoj seksualnosti, jer je atmosfera često bila puna stereotipa i pritiska da se ponaša „muževno“. Umesto da se izleči, Kajl se u takvom okruženju još više povlačio u sebe.
Lanet je kasnije priznala da, iako je volela svog sina, ta ljubav nije bila dovoljna. Nedostajali su razumevanje, otvorena komunikacija i iskreno slušanje. Jedna bezazlena rečenica izgovorena u prolazu bila je dovoljna da njen sin izgubi poverenje da bude ono što jeste. Danas kaže da bi, da je tada znala ono što sada zna, Kajlu rekla da može biti srećan, voljen i uspešan kao biseksualan muškarac. Poručila bi mu da nije sam, da nije pogrešan i da ima pravo da veruje u sebe.
Njena priča nije samo svedočanstvo o gubitku deteta, već i važna opomena roditeljima, nastavnicima, terapeutima – svima koji su u kontaktu sa mladima. Lanet poziva da se ne ignorišu stvari koje se ne govore, jer tišina zna biti glasnija od svega. Jedna rečenica može ostati zauvek, a jedan izostanak razumevanja može imati tragične posledice.
Kajl više nije živ, ali njegova priča može pomoći drugima da opstanu. Lanet sada koristi svoj glas da osvetli stigmu, razbije tišinu i spasi živote onih koji se bore sa sopstvenim identitetom i zavisnostima.
