U današnjem članku pišemo o priči Tila, mladića koji je nestao pre sedam godina u Nemačkoj, a koji se sada vratio kući. Ovaj emotivni povratak krije mnogo tuge, straha i neizvesnosti, ali i nadu za novi početak. Tilov slučaj je postao nacionalna priča, ali iza svega stoji snažna želja za pronalaženjem mira i sigurnosti.
Pre sedam godina, Til je uzeo ranac, spakovao nekoliko komada odeće, novčanik sa 300 evra i Plej Stejšn i nestao iz svog doma. Imao je svega 15 godina kada je odlučio da pobegne. Nažalost, njegove godine bile su obeležene maltretiranjem u školi, a dobijeni komentari od vršnjaka, na račun njegovog izgleda, bili su previše za njega. “Jedino što sam želeo je da budem nevidljiv, da nestanem”, rekao je Til.
Njegov svakodnevni život u školi bio je pun uvreda, što ga je nateralo da odluči da se udalji od svega. Roditeljima i braći nije rekao kroz šta zapravo prolazi, iako je znao da to nije bilo lako. Bez mnogo razmišljanja, spakovao je svoj ranac i seo u voz ka Lingen-u, malom nemačkom gradu. Planirao je da potraži prijatelje koje je upoznao igrajući igre preko Interneta, misleći da je to jedini način da pobegne od problema.
Iako se obratio Kancelariji za mlade, nije dobio pomoć kakvu je očekivao. Osećao je da ga niko ne shvata ozbiljno. “Kada sam im ispričao kroz šta prolazim, nisu imali razumevanja. Bio sam uplašen i bojao sam se povratka, posebno u školu. Ali nisam znao gde drugo da odem”, prisetio se. To je bio trenutak kada je odlučio da se ne vrati kući i potpuno nestane.
- Iako je prvih nekoliko dana bio bez sigurnog krova nad glavom, Til je na kraju pronašao utočište u napuštenoj hali u industrijskoj zoni, gde je upoznao dvojicu beskućnika. Njih trojica su delili sve što su imali, preživljavali i trudili se da opstanu. “Tako smo živeli godinu dana”, kaže Til, sećajući se tog perioda. Kasnije su odlučili da odu u Berlin, gde su čuli za priliku za posao. Iako nisu bili prijavljeni, radili su kako su znali, u strahu da neko ne otkrije njihov identitet.
Često je morao da bude oprezan. Telefonirali su samo preko javnih govornica ili su pozajmljivali mobilne telefone, a Til je sve vreme morao da pazi da ne oboli, jer nije imao zdravstveno osiguranje. “Na sreću, sve je prošlo kako treba”, rekao je.
Za sve to vreme, policija nije uspela da pronađe nikakve tragove, a 2022. godine emisija je ponovo pokrenula slučaj njegovog nestanka. Tada je javnost saznala da se nudi nagrada za bilo koju informaciju o njegovom nestanku. Međutim, pravi preokret desio se tek u aprilu ove godine. Til je konačno skupio hrabrosti da se javi roditeljima. “Poslao sam poruku svom ocu sa pozajmljenog telefona”, rekao je on. Iako su bili šokirani njegovim nestankom, roditelji nisu zamerali. Naprotiv, bilo im je drago što su ponovo zajedno.
Sada, Til svakodnevno pomaže ocu u radovima u šupi i trudi se da nadoknadi propušteno vreme. Iako je prošlo mnogo godina, njegov povratak je dokaz da čak i nakon najtamnijih trenutaka, postoji nada za novi početak. Sreća koju sada oseća sa roditeljima je ono što je dugo čekao, a ono što je najvažnije, ušao je u fazu života u kojoj je ponovo pronašao mir.
Tilova priča je primer kako se iza svakog nestanka i tuge može skriviti ozbiljan problem s mentalnim zdravljem, kao i kako se traženje pomoći može pokazati ključnim za prevazilaženje tih prepreka. U njegovom slučaju, iako je bilo mnogo nesigurnosti i straha, povratak kući pokazuje snagu ljubavi i važnost podrške od porodice i prijatelja
