Hronični umor sindrom postaje sve češća tema u savremenom društvu. Ovaj poremećaj ne samo da ograničava sposobnost ljudi da normalno funkcionišu, već mnoge potpuno onesposobi da obavljaju i najjednostavnije svakodnevne zadatke.
Neki pacijenti su toliko iscrpljeni da su doslovno prikovani za krevet, a njihova svakodnevica postaje borba sa nevidljivim neprijateljem. Jedna od osoba koja se otvoreno suočila sa ovim stanjem je Ina Ignjatović iz Ćuprije, koja je godinama tragala za objašnjenjem simptoma koji su je iz dana u dan iscrpljivali i menjali njen život iz temelja.
- Sve je počelo neprimetno, sa blagim tegobama koje su delovale kao prolazni problemi. Međutim, vremenom su postajale sve ozbiljnije. Ina je u jednom gostovanju u emisiji otvoreno govorila o svom iskustvu. Sećala se prvih simptoma – varijacija krvnog pritiska, dugotrajnih povišenih temperatura koje su znale da traju mesecima i nikada nisu prelazile više od 37,2 stepena, čestih infekcija, bolova u mišićima i zglobovima, te sveprisutnog i neprekidnog umora. Bio je to umor koji ne prolazi, bez obzira na odmor ili san.
Posebno je teško bilo to što su je lekari stalno upućivali sa jednog specijaliste na drugog. Rezultati analiza govorili su da je „zdrava“, a njen organizam se u stvarnosti raspadao pod teretom neobjašnjivih simptoma. Taj osećaj kontradiktornosti, da nalazi pokazuju jedno, a telo drugo, bio je dodatni teret – kako za nju, tako i za njenu porodicu.
Iako su laboratorijski parametri bili u granicama normale, pokazalo se da postoje hronične virusne infekcije koje su opterećivale njen imuni sistem. Antitela na čak deset različitih virusa bila su izrazito visoka, što je jasno ukazivalo da organizam nije u ravnoteži. Ona sama je svoje stanje opisala slikovito – stalno iscrpljena, bez snage čak i da pređe 200 metara od kuće, gušenje u prostorijama sa puno ljudi, neprestana pospanost i osećaj da nema energije ni za osnovne zadatke. U tom periodu deca su joj bila mala, a ona je bila gotovo nemoćna. Najbliži ukućani pokazivali su razumevanje, ali šira okolina nije. Ljudi su mislili da je bolest umišljena, jer medicinski nalazi nisu otkrivali ozbiljne poremećaje.
Osećaj nerazumevanja i nesigurnosti bio je strašan. Kao i mnogi drugi pacijenti sa ovim sindromom, i Ina je imala strah da je sve posledica psihičkih problema. Sama je potražila pomoć psihijatra, ali ni tamo nije našla potvrdu da je reč o psihičkom poremećaju. Taj osećaj da vam nije dobro, a da vam svi govore da ste zdravi, stvarao je ogroman pritisak i osećaj usamljenosti.
- Rešenje je stiglo tek nakon pet godina potrage, zahvaljujući prijateljici koja je videla gostovanje kardiologa i stručnjaka za hronični umor, dr Branka Milovanovića. Ina mu se obratila i prvi put dobila potvrdu da simptomi koje oseća nisu plod mašte. Sama je opisala taj trenutak kao „pozitivan šok“ – nakon godina lutanja neko joj je jasno rekao da sve što doživljava ima svoje ime i objašnjenje. Dobijanje dijagnoze značilo je ogromno olakšanje.
Nakon što je krenula sa odgovarajućom terapijom, stanje joj se značajno popravilo. Više nije imala ni deset odsto tegoba koje su je ranije mučile. Energija se vratila, mogla je da se posveti poslu i porodici, a svakodnevni život ponovo je postao moguć. Iako i dalje povremeno, najčešće prilikom promene vremena, oseti slabost ili simptome, oni su sada retki i neuporedivo blaži.
Ina danas naglašava da je za nju najveći spas bila potvrda da ono što oseća zaista postoji. Kada čovek godinama živi sa bolom i umorom, neizbežno se javlja strah da su simptomi umišljeni ili da ih drugi ne razumeju. Sama činjenica da postoji dijagnoza, da lekari prepoznaju problem i da postoji terapija, bila je ključna u vraćanju psihičke snage i vere da može ponovo da živi normalno.
Njena priča je snažan podsetnik na to koliko je važno slušati pacijente, čak i kada nalazi ne pokazuju jasne poremećaje. Hronični umor sindrom nije samo fizičko stanje, već i psihičko breme, jer oboleli svakodnevno vode borbu i sa svojim telom i sa nerazumevanjem okoline. Iz tog razloga, svaka potvrda da bolest postoji i da simptomi nisu izmišljeni predstavlja ogroman korak ka izlečenju.
Zaključuje da i dalje postoji doza straha da bi se tegobe mogle vratiti, ali sada bar zna sa čim se bori i kako da reaguje. Njeno iskustvo pokazuje da život sa ovim sindromom može da se dovede pod kontrolu, da je podrška porodice od presudne važnosti i da medicina, iako još uvek nema konačno rešenje, nudi načine da se pacijentima olakša svakodnevica.
