Imate li nešto od juče… možda ostatke obratio se glas ,čovjek je se okrenuo i ugledao malu djevojčicu koja je izgledala kao da je tek prošla kroz mnogo teškoća.
U luksuznom restoranu Le Jardin, poznatom po zlatnim lusterima i kristalnim čašama, i jelovniku koji je mogao koštati čitave mesečne plate, sedeo je Richard Hale, milijarder i vlasnik ogromnog poslovnog carstva. Bio je sam za stolom, a njegovi telohranitelji su stajali u uglu sale, obazrivo pazeći na svaki njegov pokret. Bio je naviknut na šaptanje kada je prolazio pored ljudi, no tog dana nešto je bilo drugačije.
Nije imala više od sedam godina, a njena haljinica bila je izbledela i zakrpljena, dok su cipele bile skoro pocepane. Oči su joj bile ogromne, prepunjene strahom, kao da je plašila da će je neko oterati pre nego što dobije odgovor.
- Konobar je brzo prišao, crveneći se. “Gospodine, izvinjavam se, odmah ću je izvesti napolje…” Richard je podigao ruku, signalizirajući mu da stane. “Ne,” rekao je mirnim, ali odlučnim glasom. “Pusti je.”
U restoranu je zavladala tišina. Niko nije govorio, svi su se samo povukli u svoje misli. Richard je pogledao devojčicu i pitao je: “Kako se zoveš?” “M-Maja,” odgovorila je, dok su joj usne drhtale. “Ne tražim puno. Samo… ako nećete pojesti.”
Njene reči su ga pogodile kao grom iz vedra neba. Setio se svog detinjstva, svojih trenutaka gladi i svoje majke koja bi često gladujući omogućavala njemu da jede, skrivajući sopstvenu glad.
Richard je povukao stolicu pored sebe i rekao nešto što je sve prisutne nateralo da zadrže dah. “Sedi. Večeraćeš sa mnom.” Svi su gledali u neverici, ali ono što se desilo zatim ostalo je u sećanju svih prisutnih.
Konobar je prišao nesigurno. “Gospodine, možda bi bilo bolje da—” Richard ga je prekinuo: “Donešite meni i gospođici ovde sve najbolje što imate iz kuhinje,” naredio je. “I neka kuvar pripremi dečji obrok – ali pravi, ne nešto sitno. Ona je gladna.”
Maja je polako sela, njene noge nisu dodirivale pod, a očima je obišla bele stolnjake i kristalne čaše koje su joj delovale kao pravo blago. Prva je stigla supa, mirisna i topla. Maja je pogledala Richarda, kao da traži dozvolu da počne. “Jedite, Majo,” rekao je blago, “sve je za tebe.”
Prvi zalogaj naterao ju je da zadrhti. Jela je polako, ali bez prestanka, kao da se plašila da će neko oduzeti tanjir pre nego što završi.
- Gosti za susednim stolovima počeli su tiho da šapuću, a neki su se čak stideli zbog svojih ranijih misli. Jedna starija dama ustala je i prišla stolu, tiho rekla Richardu: “Ono što ste učinili… vratilo mi je veru u ljude.”
Nakon večere, Richard je platio račun i poveo Maju napolje, ka limuzini koja ih je čekala. “Gde živiš?” pitao je.
Maja je slegla ramenima. “Nemam gde. Spavam iza pekare. Mama… mama je bolesna.”
Te reči su mu parale srce. Richard je seo u auto i naredio vozaču da ih odveze do pekare o kojoj je Maja govorila. Kada su stigli, ugledali su ženu, koja je bila omotana u staro ćebad, bleda i drhtava.
“Vi ste Majina majka?” pitao je Richard, a žena je klimnula glavom, oči su joj bile pune suza. “Hvala vam što ste joj dali da jede.”
Richard je okrenuo telohranitelju. “Zovite privatnog lekara. Odmah. I obezbedite smeštaj za njih u mom apartmanu dok ne nađemo trajnije rešenje.”
Te noći, Richard je po prvi put u mnogo godina sedeo u svom domu, daleko od poslovnih sastanaka i kamera. Gledao je Maju kako spokojno spava u čistom krevetu i osećao nešto što nijedno bogatstvo nije moglo da mu pruži – osećaj da je učinio pravu stvar.
U mesecima koji su usledili, Richard je pokrenuo fondaciju za pomoć deci bez doma i njihovim porodicama. Njegov gest iz restorana postao je poznat, ali najviše su dirnuli ljudi koji su videli njega i Maju kako sade drvo u parku u znak otvaranja skloništa za decu.
“Za tebe,” rekao je tog dana, klečeći pored devojčice, “da nikada više ne moraš da pitaš za ostatke.”
Maja ga je zagrlila i šapnula: “Hvala ti, čiko Ričarde.” I po prvi put, Richard je zaplakao, ali ne zbog bola, već zbog radosti.
