Danas ćemo pisati o trenutku kada se prava snaga pokazuje kroz poštovanje i dostojanstvo, a ne kroz bogatstvo i nasilje. Ova priča nas podseća na važnost poštovanja starijih i slabijih, i kako jedna osoba može da promeni tok događaja svojim postupcima i svojim smirenim, odlučnim delovanjem.
Centar grada je bio pun užurbanih ljudi i luksuznih automobila. Među njima je išao deda Jozo, čovek od osamdeset i dve godine, sa starim metalnim štapom i mrenom na oku, pokušavajući da pređe užurbani grad. Na putu do ljekarne, Jozo je naišao na problem – crni “Audi” bio je parkiran poprijeko, zauzimajući gotovo ceo trotoar i prisiljavajući pešake da se provlače između zida i automobila.
Iako su njegove ruke drhtale od starosti, Jozo je pokušao da prođe, ali noga mu je zapela za neravnu ploču. U tom trenutku je instinktivno oslonio svoj štap na haubu automobila, što je izazvalo jeziv zvuk – ogrebotinu po savršenom crnom laku.
U tom trenutku se iz kafića pojavio Mario, mladić u skupoj košulji i sa naočalama koje su koštale više nego Jozo ceo život. Njegova reakcija je bila brza i agresivna. Zgrabio je Jozu za ovratnik, počeo da viče i da mu preti. “Što si to napravio, starče?!” urlao je, ne mareći za njegovu starost i zdravlje. Jozo je pokušao da se izvini, ali Mario nije imao strpljenja. “Klekni!” naredio je, prisiljavajući starca da kleči pred njim i briše ogrebotinu svojim rukavom.
- Mnogi ljudi su se okupili oko njih, ali niko nije reagovao. Niko nije pokušao da pomogne. Ipak, tada se iz mase izdvojio jedan čovek. Nije bio obučen u odelo, nosio je običnu jaknu i traperice, ali njegov korak bio je odlučan. Bio je to Damir, koji je prišao Mariju bez reči, uhvatio ga za ruku i stisnuo je toliko jako da je Mario jauknuo i pustio Jozu. Damir je potom podigao Jozu sa zemlje, otresao mu prašinu s koljena i nežno obrisao njegove ruke čistom maramicom. “Jeste li dobro, oče?” pitao je sa puno poštovanja. Jozo je samo kimnuo, drhteći i suznih očiju.
Mario, zbunjen i ljut, pokušao je da se oporavi i počeo da preti Damiru, govoreći da će ga tužiti. Međutim, Damir nije reagovao na provokacije. Samo je mirno odgovorio: “Znam tko si. Ti si onaj koji misli da komad lima vrijedi više od ljudskog dostojanstva.” Damir je zatim uzeo novčanik i izvadio novac. Izbrojao je dve hiljade eura, koje je bacio u zrak. Novčanice su letele oko Marija i padale po haubi njegovog automobila i po prljavom asfaltu.
“Evo ti novac,” rekao je Damir hladno. “Popravi auto, ali ne možeš popraviti ono što je stvarno slomljeno – tvoj obraz.” Svi prisutni su počeli da zvižde i da viču “Sram te bilo!” i “Bravo majstore!” Mario je stajao zatečen, dok je skupljao novac sa zemlje, a Damir je uzeo Jozu pod ruku i odveo ga sa mesta nesreće.
- Damir nije imao želju da se obrati Mariju više. Umesto toga, otišao je sa Jozom, govoreći mu: “Idemo, dedo, vodim vas na najbolji čaj u gradu.” Jozo je bio duboko dirnut i zahvalio se Damiru, koji mu je pružio ono što je najvažnije – ljubaznost, poštovanje i ljudsku podršku.
Dok su odlazili, Mario je ostao sam, klečeći u blatu i skupljajući novčanice. U tom trenutku, shvatio je da prava moć nije u tome da se upravlja ljudima pomoću novca ili sile, već u tome da se zaštiti onaj koji ne može da se brani. Damir nije samo zaštitio Jozu, već je demonstrirao pravo ljudsko dostojanstvo i postavio primer kako treba postupati sa starijima i slabijima.
Ova priča nas podseća na to da prava snaga dolazi kroz saosećanje i poštovanje, a ne kroz nasilje ili bogatstvo
