Sveti Arhiđakon Lavrentije bio je jedan od najpoštovanijih hrišćanskih mučenika iz 3. veka, čovek čija je životna priča obeležena verom, hrabrošću i požrtvovanjem. Njegov život je tesno povezan sa papom Sikstom II, pod čijim je vođstvom Lavrentije rukopoložen za đakona i postavljen za arhiđakona Rimske hrišćanske zajednice.
Kao arhiđakon imao je posebno poverenje – bio je zadužen za nadzor nad crkvenim blagom i za brigu o siromašnima, što je u to vreme bila sveta i nimalo laka dužnost. Upravo kroz tu službu pokazao je koliko je predan i čvrst u veri, jer nije štedeo sebe da pomogne onima kojima je pomoć bila najpotrebnija.
- U vreme kada je Lavrentije služio Crkvi, Rim je bio u periodu žestokih progona hrišćana. Car Valerijan započeo je 258. godine krvavi progon u kojem su mnogi vernici izgubili život, a članovi uglednih rimskih porodica koji su prihvatili hrišćanstvo ostajali su bez imovine i bili proterivani iz grada. Upravo u tim progonima stradao je i papa Sikst, koji je uhapšen i pogubljen 6. avgusta iste godine. Pred smrt, ohrabrio je svoga vernog đakona rečima da će uskoro i njega zadesiti ista sudbina, ali uz još teža iskušenja i mučenja.
Proročanstvo se ubrzo ispunilo. Lavrentije je znao da ga čeka smrt, ali je u trenucima pre hapšenja pokazao izuzetnu snalažljivost. Sve crkvene dragocenosti, za kojima su Rimljani posebno tragali, uspeo je da sakrije i tako ih sačuva od oskvrnuća i pljačke. Kada je doveden pred sud, od njega se zahtevalo da preda crkveno blago. Umesto zlata i srebra, Lavrentije je pred rimskog upravitelja doveo siromahe, bolesne i nemoćne, govoreći da je to pravo bogatstvo Crkve. Takav njegov postupak izazvao je još veći gnev rimskih vlasti.
Zatvoren u tamnicu, Lavrentije je ostao postojan u svojoj veri. U mraku zatvorskih zidina dogodila su se i čuda. Samo dodirom ruke izlečio je nekoliko zatvorenika od slepila, a njegove reči i propovedi dotakle su srca čak i stražara. Neki od njih, ganuti njegovom snagom i verom, poverovali su u Hrista i pridružili se hrišćanskoj zajednici. To je, međutim, Lavrentijevu sudbinu učinilo još strašnijom. Rimljani su ga smatrali velikom pretnjom jer je i iz tamnice uspevao da širi veru i osnažuje druge.
Kada je izveden na mučenje, vlasti su ga pokušale primorati da se odrekne Hrista i pokloni rimskim bogovima. On je to odlučno odbio i čak savetovao cara da se okane idola i prihvati pravog Boga. Zbog svoje nepokolebljivosti osuđen je na smrtnu kaznu na poseban, stravičan način. Položen je u gvozdeni sanduk, ispod koga je naložena vatra, te je mučen spaljivanjem.
- U tim trenucima pokazao je neverovatnu snagu duha. Umesto da jauče i moli za život, Lavrentije se molio Bogu, zahvaljivao na svemu i ismevao neznaboštvo svojih mučitelja. Predanje kaže da je, dok se pekao na vatri, u jednom trenutku duhovito rekao: „Ova strana je gotova, okrenite me i zagrizite!“ Ova rečenica ostala je zapamćena kao simbol njegove neustrašivosti, ali i vedrog duha kojim je dočekao smrt. Tako je i preminuo, ostajući do poslednjeg daha veran Hristu.
Zbog svoje uloge i načina na koji je stradao, Sveti Lavrentije se poštuje i u rimokatoličkoj i u pravoslavnoj crkvi. U pravoslavnoj ikonografiji prikazuje se u đakonskim odeždama, često sa kovčegom u ruci, što simbolizuje čuvanje crkvenog blaga i poverenih tajni. Budući da je tokom života brinuo o crkvenim knjigama i spisima, smatra se zaštitnikom arhivista i bibliotekara, ali i mnogih drugih koji čuvaju pisanu reč. Zbog njegove duhovitosti i vedrine čak se veruje da je zaštitnik komičara i onih koji donose radost drugima.
Njegov dan, 10. avgust, u narodu je povezan i sa nebeskim pojavama. Upravo u tom periodu na nebu se mogu videti kiše meteora, koje su vekovima poznate kao „suze Svetog Lavrentija“. Stari su verovali da te zvezde padalice simbolizuju suze koje je svetitelj prolijevao za vernike. U narodnoj predaji postoji i običaj da onaj ko u toj noći ugleda zvezdu padalicu može zamisliti želju i zamoliti Svetog Lavrentija za ispunjenje, jer će on svojim zagovorom tu molitvu preneti Bogu.
Ono što Lavrentija izdvaja među mnogim mučenicima jeste ne samo njegova postojanost u veri, već i način na koji je svedočio svoju ljubav prema Hristu – sa osmehom i duhovitošću čak u času smrti. Njegova hrabrost, čuda i vedrina učinili su ga svetiteljem koga vernici i danas poštuju sa velikim pijetetom, a njegov život ostaje primer nepokolebljive vere, služenja drugima i pobede duhovne snage nad telesnim stradanjem.
