U današnjem članku vam pišemo na temu Svete Petke, praznika koji u našem narodu zauzima posebno mjesto. To je dan kada se mnogi ljudi okreću molitvi, miru i zajedništvu, a tradicija i vjera dolaze do izražaja na poseban način.
Sveta Petka je među najznačajnijim ženskim praznicima, koji se u srpskom narodu rigorozno poštuje. Iako ove godine na njen dan post nije obavezan, mnogi vernici odlučuju da poste iz poštovanja prema velikoj svetiteljki. Sveštenici savetuju da se od svih običaja najvažnije pridržavati onog osnovnog – otići u crkvu i iskreno se pomoliti. Na taj način, naglašavaju, praznik dobija svoj pravi smisao.
Poseban naglasak se stavlja na porodično okupljanje. Preporučuje se da žene tog dana pripreme ručak i okupe svoju porodicu oko stola. Tako se u miru i slozi obeležava praznik, a domaća atmosfera postaje mesto gde se neguje tradicija. Sveštenici, međutim, upozoravaju da se ljudi ne okreću sujeverju i praznoverju, već da se drže onoga što je suština – vera, molitva i iskreno pokajanje.
- Ko je zapravo bila Sveta Petka? Njeno puno ime je Paraskeva, što na grčkom znači petak, pa je otuda i nadimak Petka. Rođena je u 10. veku u mestu Epivat, blizu Kalikratije u Maloj Aziji. Prema predanju Srpske pravoslavne crkve, imala je srpsko poreklo. Roditelji su joj bili imućni i bogobojažljivi hrišćani. Pored nje, imali su i sina Jevtimija, koji se zamonašio i kasnije postao episkop.
Još od detinjstva, Petka je bila izuzetno pobožna. Posle smrti roditelja, odlučila je da posveti život veri i da obiđe najveće hrišćanske svetinje. U Carigradu je živela pet godina, posvećena crkvenom životu. Kasnije je otišla u Palestinu, želeći da se pokloni mestima koja su obeležila život Isusa Hrista. Najveći deo svog života provela je u Jordanskoj pustinji, gde se u molitvi i odricanju podvizavala sve do starosti.
Pred samu smrt, kako predanje kaže, javio joj se anđeo i rekao da se vrati u rodni grad. Tu je, tiho i neprimetno, završila svoj zemaljski put. Niko je nije prepoznao, jer je otišla kao mlada devojka, a vratila se kao starica. Živela je skromno, provodila dane u radu i molitvi, a kad se upokojila, sahranjena je izvan groblja, jer su je smatrali strankinjom.
Godinama kasnije, dogodilo se čudo. Kada su kopali grob za jednog utopljenika, radnici su naišli na njeno telo, potpuno očuvano. U početku nisu pridavali značaj tom nalazu, ali jedne noći radnik Georgije usnio je san – video je ženu obasjanu svetlošću, okruženu vojskom nebeskih bića. Ona mu je otkrila ko je i naredila da se njene mošti prenesu na časno mesto. Istog sna imala je i žena po imenu Jevtimija. Kada su ujutru otvorili grob, okupilo se mnogo ljudi, a mošti su svečano prenete u crkvu. Od tog trenutka počela su brojna čudesna isceljenja.
- Put moštiju Svete Petke bio je dug i isprepletan istorijskim događajima. Dva veka nakon njene smrti, bugarski car Jovan Asen uspeo je da ih prenese iz Carigrada u Trnovo. Ali ni tu nisu dugo ostale. Posle Kosovske bitke, Trnovo je palo pod Turke, pa su mošti prešle u Rumuniju. Kada je i ta zemlja pala pod tursku vlast, carica Milica je uspela da od sultana Bajazita izmoli da se mošti vrate u Srbiju.
Tako su mošti prenete u Beograd, na Kalemegdan, na mesto gde izvire čudotvorna voda. Tu je podignuta kapela koja postoji i danas, kao svedočanstvo snage vere i poštovanja prema svetiteljki. Beograd je time postao čuvar moštiju Svete Petke, a brojni vernici i danas dolaze da se pomole i traže utehu.
Priča o Svetoj Petki ostaje duboko ukorenjena u narodu. Ona je simbol vere, istrajnosti i duhovne snage. Njen život pokazuje kako se kroz odricanje i molitvu može doći do duhovne punine. A običaji vezani za njen praznik i dalje nas podsećaju da su mir u porodici i iskrena molitva ono što praznik čini posebnim.
Na kraju, ostaje poruka da se praznici ne slave radi forme, već radi suštine. Sveta Petka nas uči da prava vrednost nije u spoljašnjim običajima, već u onome što nosimo u srcu – ljubavi, veri i miru
