Sveti mučenik Ipolit poticao je iz Rima i od ranog detinjstva bio vaspitan u duhu neznaboštva. Njegov životni put izgledao je uobičajeno za jednog rimskog građanina toga doba, a čak je bio i postavljen za nadzornika tamnica.
Ta služba činila ga je strogim čuvarom zakona i vernim služiteljem rimskih careva. Ipak, upravo na tom mestu, gde se zatvarali ljudi zbog svoje vere, dogodila se prekretnica u njegovom životu. U tamnicu je doveden arhiđakon Lavrentije, hrišćanin poznat po svom nepokolebljivom verovanju i hrabrosti da javno svedoči o Hristu.
- Iako je Ipolit u početku na Lavrentija gledao samo kao na još jednog zatvorenika, ubrzo je počeo da primećuje nešto neobično. Dani provedeni u posmatranju pokazali su mu kako ovaj čovek, iako lišen slobode, zrači smirenošću i snagom koja prevazilazi ljudsku logiku. Lavrentije je u tamnici pomagao bolesnima, činio čuda i neumorno propovedao o jednom istinitom Bogu i ljubavi Njegovog Sina, Hrista. Ove reči nisu bile prazne, jer su ih pratile dela koja su zadivila i samog Ipolita.
Polako se u njegovom srcu javljala želja da i sam upozna istinu o kojoj Lavrentije govori. Shvatio je da više ne može ostati ravnodušan, pa je zamolio zatvorenog arhiđakona da ga krsti. Prema predanju, taj trenutak bio je početak duboke unutrašnje promene. Ipolit nije želeo da u novoj veri ostane sam, pa je Lavrentija odveo u svoj dom. Tamo je krštena njegova celokupna porodica – žena, deca i stara dadilja koja je bila odana njihovoj kući.
Sudbina, međutim, nije bila blaga prema njima. Kada je Lavrentije ubrzo postradao za Hrista, Ipolit je, vođen poštovanjem i ljubavlju, noću uzeo njegovo telo i sahranio ga na dostojan način. Ali glas o tome stigao je i do ušiju rimskog cara Dekija. Samo tri dana nakon Lavrentijeve smrti, Ipolit je uhvaćen i izveden pred cara.
Od njega se tražilo da se odrekne nove vere i vrati paganskim običajima. Ipolita su tukli kamenjem po ustima, želeći da ga nateraju da zanemi. Potom je car naredio da ga razdenu i šibaju. Ali on je i tada pokazao neverovatnu hrabrost i mirno odgovorio: „Nisi me razdenuo, nego si počeo da me odevaš.“ Ove reči su odjeknule kao prkos i podsmeh sili koja ga je tlačila. I dok su ga protezali po zemlji i udarali nemilosrdno, on je neprestano ponavljao samo jedno: „Hrišćanin sam!“
- Najstrašnije iskušenje ipak tek je sledilo. Car je čuo da je cela Ipolitova porodica prihvatila hrišćanstvo i naredio da ih dovedu. Pred carem, stara dadilja, koja je bila krštena zajedno s njima, pokazala je veliku veru i izgovorila reči koje su zadivile i postidile mnoge: „Mi više želimo sa našim gospodarom časno umreti u veri Hristovoj, nego li beščasno sa vama nečestivima živeti.“ Zbog te smelosti prva je ubijena, a zatim i svi ostali članovi porodice, i to pred očima samog Ipolita.
Na kraju, i njega je čekala mučenička smrt. Vezali su ga za divljeg konja koji ga je vukao po zemlji sve dok njegova duša nije napustila telo i pošla ka Bogu, za koga je bio spreman da podnese sve patnje. Tako je život nadzornika tamnica, nekadašnjeg neznabošca, završio kao život svedoka Hristove istine i ljubavi.
Kasnija predanja i crkvena sećanja ističu da se zbog stradanja Ipolita i njegove porodice ovaj dan smatra praznikom posvećenim svakom domu u kome vlada mir, ljubav i sloga. Smrt porodice, iako strašna, pretvorila se u simbol jedinstva i vernosti. U staroj Srbiji bio je običaj da porodice na taj dan odlaze u crkvu, pale sveće u čast mučenika i mole se za zdravlje i blagostanje. Nakon službe, ostatak dana provodio se u porodičnom zajedništvu, u razgovoru, smehu i radosti.
Verovalo se da takva molitva i zajedništvo donose sreću i blagodat tokom cele godine. I danas se ponegde održava ovaj običaj – porodice se okupljaju, dele vreme i osnažuju ljubav koja ih spaja. Čak i oni koji ne veruju u sve predanje, mogu u ovom danu pronaći poruku: da je dragoceno vreme provedeno sa najmilijima, jer se ono vraća višestruko.
Na kraju, priča o svetom Ipolitu nije samo svedočanstvo o mučeništvu, već i o snazi vere, porodične ljubavi i hrabrosti da se do kraja ostane veran sopstvenom uverenju. Ona nas podseća da istinska vrednost nije u prolaznom životu, već u onome što ga nadilazi – u ljubavi koja je jača i od smrti
