Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas obeležavaju značajan događaj – prenos moštiju svetog apostola Vartolomeja. Iako je njegov glavni praznik određen za 24. jul, odnosno 11. jul po starom, julijanskom kalendaru, i ovaj dan ima posebno mesto u narodnom i crkvenom predanju.
Apostol Vartolomej bio je jedan od Hristovih učenika koji je širio Evanđelje i svoju veru potvrdio mučeničkom smrću. Njegov život i stradanje ostavili su dubok trag, a kasnija čudesa koja su se vezivala za njegove mošti još više su učvrstila njegovo mesto u hrišćanskoj tradiciji.
- Prema predanju, sveti Vartolomej je bio raspet u jermenskom gradu Albanapolju. Posle njegove smrti, hrišćani su skinuli telo sa krsta i sahranili ga u olovnom kovčegu. Njegov grob ubrzo je postao mesto posebnog poštovanja, jer su se tu dešavala brojna čudesa, naročito isceljenja bolesnih. Glas o tim događajima širio se, a broj vernika je rastao iz dana u dan. Upravo to je izazvalo nezadovoljstvo tadašnjih neznabožaca, koji su odlučili da uklone izvor nove vere i nade. Oni su kovčeg s moštima svetitelja bacili u more, uverenih da će na taj način zatrti njegovo sećanje.
Ipak, dogodilo se nešto sasvim suprotno. Istovremeno sa kovčegom svetog Vartolomeja u more su bačeni i kovčezi sa moštima još četvorice mučenika – Papijana, Lukijana, Grigorija i Akakija. Umesto da potonu u dubine, kovčezi su, po Božjem promislu, ostali da plutaju i da se razdvoje svaki prema različitim obalama. Tako je kovčeg Akakija dospeo do Askalusa, Grigorijev do Kalabrije, Lukijanov do Mesine, Papijanov na drugi deo Sicilije, dok je Vartolomejev kovčeg stigao na Liparska ostrva.
Liparski episkop Agaton je, prema predanju, dobio tajanstveno otkrovenje da se približavaju mošti velikog apostola. Sa sveštenstvom i mnoštvom vernog naroda izašao je na obalu da ih dočeka. Kada je kovčeg stigao, dočekan je s velikom radošću i pobožnim poštovanjem. Tom prilikom, mnogi bolesni su ozdravili dodirnuvši se ili približivši moštima, a vernici su se uverili da je Bog i posle smrti proslavio svog apostola. Kovčeg je potom smešten u crkvu posvećenu svetom Vartolomeju, gde je ostao sve do 9. veka, kada su zbog ikonoboračkog cara Teofila i najezde muslimana mošti prenete u grad Benevento. Tamo se nastavilo poštovanje svetitelja i verovanje u njegova čudotvorna isceljenja.
Ovaj apostol je, dakle, i za života i posle smrti ostao svedok Božije sile. Čuda na njegovom grobu i kasnije, tokom prenosa moštiju, urezala su ga u kolektivno pamćenje vernika. Pored crkvenih izvora, značajno mesto zauzimaju i narodna verovanja vezana za ovaj praznik. U mnogim krajevima Srbije veruje se da sveti Vartolomej ne oprašta nevernicima i onima koji danas rade teške poslove. Smatra se da bi onaj ko ne poštuje praznik mogao izgubiti sav trud, jer će mu propasti poljski radovi. Otuda i narodna izreka: „Smlatiće te kao Vrtoloma prasku!“ – koja se koristi da pokaže ozbiljnost kazne za nepoštovanje ovog dana.
- U pojedinim predelima Srbije veruje se da rad na Vartolomev dan može izazvati prirodne nepogode – poplave, grad ili oluje. Ako je na ovaj dan vreme oblačno, smatra se lošim znakom, nagoveštajem nepovoljne godine za poljoprivrednike i sve one koji žive od rada na zemlji. Zbog toga je uobičajeno da se na današnji dan ne radi na njivi i da se svi teški poslovi odlože.
Postoji i verovanje da ovaj svetac posebno štiti od padavice, pa bolesni odlaze u obližnje manastire kako bi se pomolili i potražili isceljenje. U nekim krajevima, poput topličkog, narod je uveren da sveti Vartolomej zajedno sa svetim Savom čuva njive i useve. Oluje, kažu, nastaju samo ako oni na trenutak zadremaju, što se retko dešava. Takođe, roditelji su decu odvraćali od penjanja na drveće na ovaj dan, verujući da bi mogla da slome vrat. Otuda i naziv „Vratoloma“, jer se verovalo da svetac može kazniti nepažnju i nepoštovanje. Ženama se savetovalo da ne „bućkaju“ mleko, a kupanje u rekama takođe se izbegavalo, jer se verovalo da bi to moglo doneti nesreću.
Ovaj dan, posvećen svetom Vartolomeju, ostao je u tradiciji kao vreme molitve, sabiranja i poštovanja, ali i kao upozorenje na posledice nepažnje i neverovanja. Spoj istorijskih događaja, crkvenog predanja i narodnih običaja oblikovao je poseban kult svetitelja, u kojem se prepliću vera, čudo i opomena.
