U današnjem članku vam pišemo na temu života i stradanja Svetih Evlampija i Evlampije. Ovo je priča o hrabrosti, istrajnosti i veri koja je bila jača od svih muka, a koja i danas nadahnjuje vernike širom sveta.
Sveti Evlampije i njegova sestra Evlampija spadaju među najpoštovanije hrišćanske mučenike s početka 4. veka. Njihov život vezuje se za grad Nikomidiju, gde su živeli u vreme teških progona hrišćana koje je sprovodio car Maksimilijan. Mnogi vernici tog doba morali su da beže iz svojih domova, skrivajući se po brdima i pećinama, a među njima se našao i mladić Evlampije. Poticao je iz plemenite porodice, ali ga to poreklo nije zaštitilo od surove sudbine.
Jednog dana, dok je išao u grad po hleb za saputnike koji su se krili u pustinji, naišao je na carsku naredbu prikucanu na gradskim vratima. U njoj je pisalo da hrišćani moraju biti proganjani i ubijani. Evlampije se tada nasmejao i javno pocepao tu naredbu, što je u tom vremenu bio čin nezamislive hrabrosti. Zbog toga je odmah bio uhapšen i izveden pred sudiju. Prema drugoj verziji priče, uhvatili su ga dok je prikupljao hranu za progonjene vernike.
- Sudija ga je u početku pokušavao odvratiti od hrišćanske vere podsećajući ga na njegovo visoko poreklo i privilegije koje bi mogao zadržati ako se odrekne Hrista. Ali mladić nije popustio. Izabrao je da ostane veran veri, iako je znao da ga čeka bolno mučenje. Tukli su ga bičevima, ranjavali gvozdenim oruđem i izlagali ga strašnim mukama, ali je on sve to podnosio s neverovatnom snagom duha.
Na kraju su ga stavili na usijani gvozdeni odar, ali, prema predanju, ni to nije uspelo da ga uništi. Tada je, bar prividno, pristao da se odrekne vere i ušao u jedan od paganskih hramova. Ali umesto da se pokloni kipu boga Marsa, prišao je i – snagom svoje vere – srušio ga u komade. Ovaj čin još više je razbesneo sudiju, pa je naredio nova mučenja.
Kada je Evlampijina sestra Evlampija čula šta se dešava, požurila je u grad i tražila da je zajedno s bratom izvedu pred sud. Njena hrabrost zadivila je i same mučitelje, ali je nisu poštedeli. Naredili su da je obese za kosu i biju, a zatim su oboje ubacili u kotao s kipućom vodom. Međutim, voda se, prema hrišćanskom predanju, ohladila i nisu stradali. Isto se dogodilo i kada su ih bacili u usijanu peć – plamen se ugasio.
Sudija, nemoćan da pronađe način da ih slomi, odlučio je da ih pogubi. Presuda je bila odsecanje glave. Evlampije, kome su do tada iskopali oči, dostojanstveno je sam položio svoju glavu na panj. Njegova sestra, iscrpljena od muka, izdahnula je neposredno pre samog pogubljenja. Tako su dvoje mladih mučenika završili svoj život, ali njihova priča nastavila je da živi kroz vekove.
U 9. veku, sveti Teofan Načertani sastavio je Kanon u njihovu čast, jer se verovalo da njihove mošti donose isceljenja. Vernici su ih poštovali kao simbole snage i postojanosti, a njihova mučenička smrt smatrala se dokazom da vera može da pobedi svaku silu ovoga sveta.
- Danas se ovi svetitelji slave 10. oktobra po starom, odnosno 23. oktobra po novom kalendaru. Tog dana mnogi vernici izgovaraju molitvu koja se prenosi generacijama i za koju se veruje da donosi zdravlje i štiti od bolesti. Tropar Svetih Evlampija i Evlampije podseća da su oni u stradanju primili nepropadljivi venac od Boga, pobedivši svoje mučitelje i razbivši silu demona.
Njihova priča nije samo deo hagiografije, već i snažna poruka o istrajnosti i veri. Iako su živeli pre više od 17 vekova, primer ovih mučenika i dalje podstiče ljude da budu hrabri i da ne odustaju od svojih uverenja, bez obzira na iskušenja koja ih snalaze.
U današnje vreme, kada se život često čini ispunjenim drugačijim, ali ne manje teškim izazovima, podsećanje na njihovu žrtvu ima posebnu težinu. Njihova odlučnost da ostanu dosledni veri, čak i u trenucima najvećih muka, postala je simbol nade da se i najteže prepreke mogu savladati ako čovek veruje i ne odustaje.
Na kraju, može se reći da Sveti Evlampije i Evlampija nisu samo istorijske ličnosti iz davnog vremena, već živi primeri snage duha koji nas podsećaju da su ljubav, vera i hrabrost vrednosti koje ne zastarevaju. Njihovo nasleđe i danas se slavi, a svaka nova generacija vernika pronalazi u njihovoj priči inspiraciju da istraje na svom putu
