Danas pravoslavni vernici slave Svetog mučenika Evdokima, čoveka čija je čvrsta vjera i izuzetna vrlina bila toliko jaka da ni iskušenja sveta ni napadi strasti nisu mogli da ga pokolebaju.
Njegova životna priča ostaje inspiracija mnogima, jer je Evdokim bio oličenje čistote, milosti i duhovne snage. Ljudi su ga voleli i poštovali zbog njegovih neobičnih vrlina, koje su sijale poput svetlosti u tami, privlačeći sve oko njega da traže njegov savet i da ga slede u životu.
- Evdokim je rođen u Kapadokiji, u porodici blagočestivih roditelja, Vasilija i Evdokije, koji su ga od malih nogu učili ljubavi prema Bogu, poštovanju prema ljudima i značaju molitve. Njegovo odrastanje bilo je protkano pažnjom prema duhovnom životu i težnjom da svoje postupke uskladi sa zapovestima Jevanđelja. Od mladosti je pokazivao izuzetnu pobožnost, što je bilo vidljivo i u njegovom ponašanju prema drugima, kao i u odnosu prema samome sebi. Njegova čednost bila je takva da je izbegavao svaki razgovor sa ženama osim sa majkom, čuvajući svoju neporočnost i čistotu srca.
U vreme cara Teofila (829-842), Evdokim je služio kao mlad oficir u vojsci. Iako je vojni život često bio težak i prepun iskušenja, on je ulagao sav trud da živi po zapovestima Jevanđeljskim, pokazujući da se pravi hrabrost i snaga ne ogledaju samo u vojnim sposobnostima, već i u sposobnosti da se ostane pravedan i čist u duhu. Njegova posvećenost molitvi bila je izvanredna; Evdokim je svakodnevno čitao sveštene knjige i pridavao veliki značaj molitvi Bogu, što ga je činilo uzorom duhovne discipline i milosti.
Osim duhovne snage, Evdokim je bio poznat po svojoj milostivosti i brizi za one u potrebi. Bio je posebno pažljiv prema siromašnima, pomažući im onoliko koliko je mogao, i trudeći se da svoju dobročinstvo ne pokazuje radi lične koristi, već iz iskrene ljubavi i saosećanja. Njegov život bio je u suprotnosti sa sujetom i praznoslovljem koji su tada vladali među ljudima, i zbog toga se isticao kao krin usred trnja i zlato usred ognja, simbol čiste svetlosti u svetu prepunom iskušenja.
- Njegove vrline i izuzetna pravednost nisu prošle nezapaženo. Car Teofil je prepoznao njegovu vrednost i postavio ga za vojvodu Kapadokijskog, poverivši mu odgovornost ne samo za vojne zadatke, već i za pravedno upravljanje ljudima. Na ovom visokom položaju, Evdokim je nastavio da živi po Božjem zakonu, vodeći računa da njegovi postupci budu pravedni prema ljudima i istovremeno ugodni Bogu. Njegov život bio je spoj duhovne čvrstine i sposobnosti da se pravičnost sprovede u svakodnevnim odnosima, što je činio sa neprekidnom posvećenošću i pažnjom.
Ipak, život ovog svetog čoveka bio je kratak; po Božjem Promislu, Evdokim je skončao mlad, u svojoj 33. godini. Njegova smrt nije označila kraj njegovog uticaja, jer su njegova mošti ubrzo pokazale svoju svetu moć. Priče o čudesima koja su se dešavala pored njegovog groba bile su mnogobrojne. Na primer, jedan sumašedši čovek je dotakao njegov grob i odmah ozdravio, dok je jedno uzeto dete, uz Božju milost, ustalo i postalo zdravo. Ovi događaji dodatno su potvrdili svetost Evdokima i njegovu moć kao zagovornika pred Bogom.
Oko 18 meseci nakon smrti, njegova majka je otvorila sanduk i zatekla njegovo telo netaknuto, bez ikakvih znakova trulenja, što je smatrano čudom. Od tela svetitelja širio se divan miris, znak Božje prisutnosti i njegove svetosti. Njegove mošti kasnije su prenete u Carigrad i sahranjene u novoj crkvi posvećenoj Sv. Bogorodici, koju su podigli roditelji pravednog Evdokima kao znak zahvalnosti i poštovanja prema sinu. Njegov život i dela ostaju večni primer čistote, milosrđa, pravednosti i predanosti Bogu, inspiracija vernicima da slede put svetosti i istinske duhovne discipline
