Danas Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici obeležavaju praznik posvećen Svetoj prepodobnomučenici Fevroniji, koja se smatra velikom svetiteljkom i uzorom hrišćanske vere.
Ona je bila kći rimskog senatora Prosfora, a njena životna priča odiše ne samo snagom vere nego i ogromnom žrtvom koju je podnela kako bi ostala verna Hristu. Kada su joj roditelji hteli nametnuti brak sa smrtnim čovekom, Fevronija je odlučila da svoju mladost i život potpuno posveti Bogu. Pobegla je od svetovnih iskušenja i obavezala se na monaški život, obrušivši se Hristu kao svom duhovnom nebeskom ženiku. U potrazi za mirom i verom, otišla je na Istok, u Asiriju, gde se zamonašila u jednom manastiru u kojem je njena tetka Vriena bila igumanija i duhovna učiteljica.
U to vreme car Dioklecijan je započeo strašne progone hrišćana širom Rimskog carstva. U tom krvavom periodu, mlad i ugledan čovek Lisimah, sin jednog rimskog velikaša, zapao je caru za oko jer ga je sumnjičio da u srcu skriva hrišćanske sklonosti. Da bi ga iskušao i otkrio njegovu pravu veru, Dioklecijan ga je poslao u Asiriju zajedno sa njegovim stricem Selinom. Njihova misija bila je jasna: hvatati i ubijati hrišćane bez milosti.
Međutim, dok je Selin bio poznat po svojoj surovosti i beskrupuloznosti, ubijajući hrišćane kao da su mu neprijatelji, Lisimah se ponašao sasvim drugačije. Iako je bio u istoj misiji, u srcu je osećao sažaljenje i ljubav prema onima koje je car smatrao izdajnicima. Gde god bi mogao, Lisimah je nastojao da spasi hrišćane, upozoravajući ih na opasnost i pomažući im da pobegnu od svog zverolikog strica.
Sudbina je htela da se putevi Lisimaha i Fevronije ukrste. Lisimah je bio zadivljen njenom lepotom i snagom vere, te je poželeo da se oženi njome. No Fevronija je čvrsto odbila svaku pomisao na brak i ostala verna svom zavetu prema Hristu. Ova njena nepokolebljivost bila je dokaz njene duboke duhovnosti, ali istovremeno i povod za njenu stravičnu sudbinu.
Fevronija je ubrzo bila otkrivena i dovedena pred sud. Suočila se sa mučiteljima koji su je na sve načine pokušavali naterati da se odrekne svoje vere i prinese žrtve rimskim bogovima. Ali njeno srce je bilo nepokolebljivo, a reči ispunjene smirenošću i ljubavlju prema Bogu. U strašnim mukama, ona je na kraju položila svoj život, postavši mučenica i uzor mnogima. Njena čista duša preselila se u večnost 310. godine, a kasnije, 363. godine, njene mošti su prenete u Carigrad. Njeno prisustvo se osećalo i nakon smrti – vernici svedoče o mnogim čudesnim isceljenjima koja su se desila uz pomoć njenih moštiju. Na dan njenog praznika, sestre iz manastira govorile su da se Fevronija pojavljuje među njima, stojeći na mestu gde je uvek stajala, obasjana blagim svetlom koje je izazivalo i strah i radost.
- Ovaj sveti dan nas podseća na duboke hrišćanske istine koje se tiču života i smrti. Ljudi su skloni da planiraju budućnost, očekujući sreću i blagostanje, ali zaboravljaju da nijedan trenutak nije pod našom potpunom kontrolom. Kao što stoji u Svetom pismu, ne treba da se hvalimo sutrašnjim danom, jer niko ne zna šta će doneti. Samo Bog zna hoće li nas naredni dan ubrojati među žive ili mrtve.
Mnogi su iščekivali svoj brak kao najsrećniji trenutak, a smrt ih je pretekla. Drugi su se nadali krunisanju carskom krunom, a prethodne noći su završili u grobu. Tako i čovek danas ne bi trebalo da govori: „Sutra mi dolazi veliki dobitak“, „Sutra idem na veliku gozbu“ ili „Sutra će mi biti najradosniji dan u životu“. Jer možda već ove noći njegova duša napusti telo i nađe se pred sudom Božijim, okružena duhovima i demonima. Sve što imamo jeste danas, sadašnji trenutak, i zato je potrebno živeti u veri, čistoti i pokajanju.
Život prepodobne mučenice Fevronije svedoči o neprolaznoj vrednosti vere, o ljubavi prema Bogu koja je jača od telesne boli i straha od smrti. Njeno ime i delo vekovima inspirišu vernike da istraju u iskušenjima i sačuvaju svoju dušu za večnost.
