Jedne noći, dok sam pazila na sestrinog sina, nešto neočekivano me prestravilo. Bio je već tri sata ujutru, sve je bilo tiho, kuća mirna. Tada se iznenada uključio baby monitor. Bez ikakve najave, šapat je dopreo iz zvučnika, tih, ali jeziv: „Nije u redu.“
Zaledila sam se. Odmah sam pogledala monitor, beba je spavala — mirno, bez pokreta. Nije bilo ničeg neobičnog na ekranu. Ipak, taj glas… taj ton… bio je previše stvaran. Srce mi je lupalo. Nije bilo šanse da sam to umislila. U panici sam pozvala sestru, ne znajući kako da objasnim šta se upravo dogodilo.
- Čim je čula šta se desilo, sestrin ton se potpuno promenio. Viknula je, gotovo kroz suze: „Uzmi mog sina i odmah beži do auta! Zaključaš se i pozovi hitnu pomoć!“ Delovala je uplašeno, kao da je znala nešto što ja nisam.
Dok sam držala telefon, u meni je rasla nelagoda. Tada sam ugledala senku, kako prolazi pored prozora sobe u kojoj je beba spavala. Bio je to obris muškarca, dovoljno jasan da ne možeš da se prevariš. Srce mi se steglo. Prišla sam prozoru — bio je otvoren, iako smo ga uvek ostavljali zaključanim. Osetila sam ledeni vazduh spolja, a unutra — napetost je bila neizdrživa.
Bez razmišljanja sam uzela nećaka iz kreveta, pažljivo, ali brzo. Pokušavala sam da ne paničim kako ga ne bih probudila. Izašla sam iz sobe, prošla kroz hodnik bez okretanja, i potrčala ka kolima. Zaključala sam se unutra i odmah pozvala policiju. Glas mi je drhtao dok sam pokušavala da objasnim šta se desilo.
- Policija je stigla u roku od nekoliko minuta. Temeljno su pregledali dvorište, okolinu kuće i sve prozore. Ipak, nisu pronašli nikakve tragove, ni otiske, ni bilo šta što bi ukazivalo na prisustvo nekoga spolja. Tada su nam spomenuli da su primili više prijava o neobičnim zvucima upravo preko ovog modela baby monitora. Neki su govorili o šapatima, drugi o neartikulisanim tonovima, ali svi su tvrdili da su bili jezivi i neočekivani.
Zamenile smo monitor. Od tog trenutka, sve je bilo mirno. Niti jedne neobične rečenice, ni glasa, ni šuma. Tišina je konačno zavladala. Ali bez obzira na to što više nema zvukova, ja nikad neću zaboraviti ono što sam doživela te noći.
Ne mogu da objasnim šta se zaista dogodilo. Možda je bio kvar, možda neka smetnja u signalu, možda čak i hakovanje uređaja. Ljudi pronalaze racionalna objašnjenja za stvari koje ne mogu da shvate, jer tako osećaju da imaju kontrolu. Ali u meni postoji deo koji ne veruje da je to bila samo slučajnost.
Taj glas… ta poruka… otvoren prozor… senka… sve se to povezalo u jedno iskustvo koje me proganja i danas. Čak i sada, kad god čujem tišinu u kasnim satima, telo mi se instinktivno napne, a trnci mi prođu niz kičmu.
Otkad se to dogodilo, često se pitam da li je taj šapat bio upozorenje, nešto što je trebalo da me spasi. Ili je to bio znak da nešto nevidljivo posmatra, blizu, ali neuhvatljivo. Možda nikada neću imati pravi odgovor. Ali jedno znam: ono što sam videla i čula bilo je stvarno. I nema monitora, policije, ni razuma koji mogu da mi dokažu suprotno
