Dok je išao ka svom poslu, u društvu obezbeđenja, primetio je ženu u poderanoj odeći koja je držala dečaka. Nešto na njenom licu ga je zaprepastilo.
Ulice Menhetna bile su ispunjene jutarnjom žurbom, ali tog dana vreme je kao da je stalo za milijardera Tomasa Vekslera. Dok je prilazio, srce mu je počelo ubrzano kucati. Kada je podigla pogled, stao je. Pred njim je stajala Izabela — njegova žena, za koju je verovao da je poginula pre pet godina. Kleknuo je pored nje, a glas mu je bio pun bola. „Živа si…“
Dečak je podigao pogled. Imao je iste prodorne plave oči kao Tomas. Izabela je šapatom rekla: „Morala sam da ga zaštitim.“ Tomas je bio zatečen. „Od koga?“ pitao je, stiskajući pesnice. Tada je Izabela pogledala i prošaputala ime koje je potpuno slomilo Tomasovu sigurnost: „Od tvog oca.“
- Tomas je ostao bez reči, osećajući kako mu se svet ruši i ponovo sklapa u istoj sekundi. Pogledao je obezbeđenje i rukom im dao signal da se povuku. Ovo nije bio poslovni sastanak, ovo je bio trenutak njegovog života. „Idemo odavde,“ rekao je, pomažući Izabeli da ustane. Odveo ih je u luksuzni hotel, iznajmio apartman i naručio toplu hranu. Dečak, prvi put u životu, jeo je do sitosti, dok je Tomas, gledajući ga, osećao bes prema svom ocu. Uvek je znao da je taj čovek hladan, ali ovo što je saznao bilo je monstruozno.
„Moram da znam sve,“ rekao je tiho. Izabela je duboko udahnula i ispričala mu sve. Ispričala mu je o razgovoru koji je čula pre nego što je otišla, o pretnjama, o strahu koji ju je obuzeo. Govorila je o tome kako je podmetnula dokaze na jahti da bi izgledalo da je poginula u eksploziji. O tome kako je uzela samo ono što je mogla poneti i nestala, bežeći pet godina od straha. „Pet godina sam bežala,“ rekla je, glas joj je drhtao. „Spavala sam po skloništima, radila za keš, sve samo da ne bih završila u njegovim rukama.“
Tomas je stisnuo šake. „Mogla si meni da veruješ.“ Izabela ga je pogledala pravo u oči. „Da li bih mogla?“ pitala je. „Ti si tada bio pod očevim uticajem. Plašila sam se da će te naterati da biraš između nas i njegovog carstva.“ Te reči su ga pogodile više nego što je očekivao, ali duboko u sebi znao je da su bile istinite. Pre pet godina bio je slep za manipulacije svog oca, ali sada je bio drugačiji.
- Sutradan, Tomas je otkazao sve poslovne obaveze i odveo Izabelu i dečaka, sada je znao da se zove Aleks, u svoj penthaus. Kada je otvorio vrata, prostor je bio ispunjen smislom koji nije imao pre. Fotografije koje je čuvao sada su bile povezane sa stvarima koje je voleo. „Ovo je tvoj dom,“ rekao je svom sinu, klečeći da bi bio u istoj visini. „Od danas, ništa ti više neće nedostajati.“ Izabela je zaplakala, prvi put nakon godina bega osećala se sigurno.
Međutim, Tomas nije stao. Angažovao je tim advokata i privatnih istražitelja. Za nekoliko dana, imao je dokaze koji su potvrđivali da je njegov otac zaista naručio sabotažu koja je dovela do eksplozije jahte. Stojeći pred svojim ocem u porodičnoj vili, Tomas nije bio isti. Sada je bio muž i otac, osoba koja je imala šta da izgubi. „Gotov si,“ rekao je hladno, bacajući fasciklu sa dokazima na sto. „Sve ide tužiocu. Ako ikada priđeš mom sinu ili Izabeli, više nikada nećeš videti svetlost dana.“ Stariji Veksler je pokušao da mu preti, ali Tomas ga je presekao pogledom. „Ti si izgubio porodicu. Ja sam svoju povratio.“
Narednih nedelja, Tomas i Izabela su polako obnavljali svoj odnos. Bilo je mnogo suza, razgovora do kasno u noć, i trenutaka kada su samo sedeli zajedno, držeći se za ruke, gledajući svog sina Aleksa kako spava. Jednog jutra, dok je sunce obasjavalo krovove Menhetna, Tomas je kleknuo pred Izabelu i rekao: „Peti rođendan naše ljubavi slavimo iznova. Hoćeš li se ponovo udati za mene?“ Izabela je kroz suze nasmešila i klimnula glavom. Aleks je potrčao da ih zagrli, a Tomas je po prvi put nakon svih tih godina patnje, osetio da je ponovo ceo. Njegovo carstvo više nije bilo samo od stakla i čelika — sada je imalo srce.
