Elizabet Eberhar, švajcarska književnica i naučnica ruskog porekla, često je isticala da, čak i kada bi imala bezbroj prilika da menja svoj život, ne bi promenila ništa. Njena sudbina bila je neobična još od rođenja, a životni put odveo ju je iz Švajcarske u severnu Afriku, gde je postala poznata i poštovana figura u Alžiru, zemlju u kojoj je ostavila trajan trag.
Rođena je 17. februara 1877. u Ženevi, u složenoj i neobičnoj porodici. Njen otac, Aleksandar Trofimovski, bio je nekadašnji pravoslavni sveštenik, ali i anarhista i ateista, dok je majka, Natali Morde, poticala iz ruske aristokratije i ranije bila u braku sa 40 godina starijim generalom Pavlom de Mederom, sa kojim je imala troje dece. Kroz splet okolnosti, Natali i Trofimovski započeli su zajednički život, putujući kroz Tursku i Italiju pre nego što su se nastanili u Švajcarskoj.
- Izabela je rođena 1887. godine, registrovana pod majčinim devojačkim prezimenom kako bi se prikrila priroda njenog porekla. Od detinjstva je bila izuzetno obrazovana, učila je filozofiju, metafiziku, hemiju, istoriju i geografiju, dok je istovremeno razvijala strast prema književnosti. Već kao devojčica govorila je šest jezika: francuski, ruski, nemački, italijanski, a kasnije i latinski i arapski. Njeno obrazovanje i ljubav prema delima velikih pisaca poput Rusoa, Tolstoja, Zole i Bodlera oblikovali su njenu intelektualnu i umetničku ličnost.
Povezanost sa islamom razvila je zahvaljujući ocu, koji joj je približio tu religiju. Izabela je verovala da u islamu nalazi smisao života, a njen svet postajao je sve više prožet filozofijom fatalizma i osećajem predodređenosti. Nakon smrti roditelja, ostala je bez sredstava za život, a status vanbračnog deteta otežavao joj je pristup društvenim i profesionalnim prilikama u Ženevi. Odlučila je da promeni svoj život iz korena i napusti Švajcarsku.
Zahvaljujući znanju arapskog jezika, brzo se povezala sa lokalnim stanovnicima u Alžiru. Još 1894. godine stupila je u kontakt sa francuskim oficirom Eženom Letorom, koji je bio smešten u Sahari, i pod njegovim podsticajem, zajedno sa bratom Augustinom, započela je novi život u severnoj Africi. Krenula je put Bona, današnje Anabe, i postupno se uklopila u lokalnu kulturu. Shvatila je da kao Evropljanka ne može živeti slobodno, pa je promenila identitet i počela da se predstavlja kao muškarac pod imenom Si Mahmud Esadi, noseći mušku odeću, turban i burnus, čime je stekla poštovanje i sigurnost među muslimanima. Prihvatila je islam i živela kao član lokalne zajednice, dok su je francuski doseljenici posmatrali sa sumnjom.
- Izabela je pisala pod pseudonimom i objavljivala dela sa snažnom antikolonijalnom porukom. Njene priče, poput „Infernalije“ i „Vizije Magreba“, prikazivale su život u severnoj Africi i kritikovale francuski kolonijalizam. Ubrzo je stekla reputaciju hrabre žene koja nije oklevala da izrazi svoje stavove. Tragedija je pogodila njen život 1897. godine, kada je umrla majka, sahranjena pod islamskim imenom Fatma Manubija, a nedugo zatim i otac od raka grla. Brat Augustin bio je izbačen iz Legije stranaca, ostavljajući Izabel bez porodice i oslonca.
Uprkos tome, odlučila je da potpuno prekine sa prošlošću. Prodala je imovinu i nastavila život u Alžiru pod muškim identitetom, govoreći da ne može živeti na drugačiji način. Francuske vlasti pokušale su da je proteraju, ali Izabela je pronašla način da ostane – udala se za narednika Slimana Anija, čime je stekla pravo boravka. Brak je bio više formalnost nego romansa, jer je ona nastavila da se bori za svoja uverenja, pišući protiv kolonizatora i radeći kao ratni dopisnik, što je dodatno učvrstilo njen ugled među lokalnim stanovnicima.
Nažalost, njen život bio je kratak. Godine 1904., dok je boravila u Ain Sefru, iznenadna poplava zatrpala je kuću u kojoj se nalazila. Njen muž je preživeo, ali Izabela, stara samo 27 godina, nije uspela da se spasi. Sahranjena je po islamskim običajima, a njena dela objavljena su posthumno. Za ženu rođenu kao ćerka ruskog sveštenika, Alžir je postao dom i mesto na kojem je postala prava Arapkinja, a danas se u toj zemlji njeno ime poštuje i pamti kroz ulice koje nose njen naziv i sećanje na njenu hrabrost i posvećenost narodu i kulturi.
