Udala sam se pre tri godine, a mnogi kažu da je prva godina braka najteža. Za mene je, međutim, bila najlepša. Možda zato što smo tada gradili sve od nule, zajedno, korak po korak. Kada smo konačno opremili naš dom i mislila sam da je sledeći korak da dobijemo dete, sve se iznenada srušilo.
Moj muž je postao opsednut gejmingom, a ja sam shvatila da sam ostala sama u svemu. Posao, kuvanje, čišćenje, računi, pranje – sve je palo na moja leđa. Govorila sam sebi da je to normalno, da žena treba da iznese teret. Ali praznina se sve više osećala. Prva godišnjica braka bila je trenutak kada sam to shvatila: on je dobio poklon, ja nisam. Nisu mi bili važni materijalni darovi, već simbolika, zajedništvo i pažnja koja dolazi sa tim danom. Tada sam prvi put osetila duboku prazninu.
- Naredni praznici nisu doneli olakšanje. Bajram je prošao bez ičega, čak i kada sam ga ispratila na bajram-namaz i čekala s kafom i baklavom. Ni 8. mart nije bio drugačiji – bez cveta, bez reči pažnje. Počeli su napadi panike, dok me je svekrva stalno ponižavala, umanjivala svaki moj trud, a on me sve češće vređao. Osećala sam se zarobljeno, tonula sam, a dna nigde nije bilo.
U junu sam spakovala stvari. Nisam bila srećna, a za mene je brak oduvek značio poštovanje, razumevanje, kompromis i pažnju. Sve ostalo je sporedno. Odluka da odem bila je najteža stvar u mom životu, jer sam ga volela bezuslovno. Hiljadu pitanja prolazilo mi je kroz glavu, ali nijedan odgovor nije opravdavao ostanak.
Tek tada je moj muž počeo da me traži. Kada sam mu falila, sećao bi se da postojim. Kada nisam bila potrebna, bila sam nevidljiva. Poslednje tri nedelje našeg zajedničkog života spavala sam sama u krevetu, gde je leva strana znala koliko sam suza prolila i koliko sam puta razmišljala: ostati ili otići?
Na kraju sam otišla sa gorčinom u ustima i suzama koje nisu prestajale. U avgustu sam predala papire za razvod. Tada sam saznala da je imao drugu. Na njegov rođendan zatekla sam ih zajedno. Samo sam čestitala i izašla, dok se on pravdao da je to „samo drugarica“. Plačući, molio je da mu se vratim. Ali nijedna njegova suza nije mogla izmeriti koliko sam ja plakala dok sam bila zapostavljena i ponižavana.
Vremenom sam saznala još stvari koje su mi lomile srce, ali prestala sam da ga volim. Shvatila sam da emocije imaju hijerarhiju – one koje nas hrane i one koje nas ubijaju. Desetog februara sam se konačno razvela. Petnaest minuta pre ročišta poslao mi je poruku: „Preklinjem te, nemoj da se razvodimo.“ U sudnici sam jasno rekla da želim kraj.
- Danas me povremeno zove da vrati poneke stvari iz kuće koju smo zajedno stvarali. Na jednom takvom susretu doneo mi je dva poklona. Posle gotovo dve godine zaborava, posle tolikih praznika i datuma kada nije mario, odlučio je sada da daruje. Nisam osetila ništa, osim olakšanja. Bila sam slobodna žena i znala da možda jednog dana mogu biti dobra supruga nekome ko će me zaista voleti. On je plakao i molio da poništim razvod, a ja sam ćutala. Pitala sam se: „Kako se vratiti u krevet u kojem je druga žena ostavila svoje tragove?“ Da li bilo koja žena može pristati na to?
Poklone nisam unela u sobu. Samo sam se pitala: šta sada znače? Kome znače? Kako je moguće da me voli tek kada me izgubi, a dok sam bila pored njega, nisam postojala? Zar nešto može biti važnije od skladnog i mirnog doma, u kojem dvoje ljudi jedno drugo drži u dobru i u zlu?
Poruka koju želim da ostavim svima je jednostavna: ne vređajte svoje žene, ne gasite ih i ne činите da se osećaju nevidljivo. Umesto poklona, darujte zagrljaj, poljubac, pitanje „Kako si?“. Ako poklonite, neka bude iz iskrene želje, a ne poslednji pokušaj da ispravite godine praznine.
Moji pokloni sada stoje u hodniku, s razlogom. Za mene oni ništa ne znače. Čekaju da ih odnesu đubretari, baš kao što sam ja odnela iz svog života sve ono što me gušilo. Ljubav nije u poklonima, već u pažnji i poštovanju. A kada toga nema, nema ni braka.
