Kako se približava godišnjica smrti legendarnog Bore Đorđevića, muzičara koji je obeležio jugoslovensku i srpsku rok scenu, mnogi se ponovo prisećaju ne samo njegove bogate karijere već i priča koje stoje iza njegovih pesama.
Osnivač i frontmen grupe „Riblja Čorba“ ostavio je neizbrisiv trag u muzici, ali i niz priča o ljubavima koje su ga inspirisale da napiše stihove koji se i danas pevaju s istim žarom.
- Jedna od tih priča vezana je za Biljanu Nevajdu Šević, manekenku koja je sedamdesetih godina bila među najtraženijim i najlepšim ženama na prostoru bivše Jugoslavije. Njena harizma, elegancija i posebna lepota očaravali su sve oko nje, pa nije iznenađenje što je i Bora, poznat kao veliki boem i pesnik, pao pod njen šarm.
Njihov prvi susret dogodio se u jednoj televizijskoj emisiji. Bora je, otvoren kakav je uvek bio, odmah rekao koliko je fasciniran njenim izgledom i prisustvom. Ipak, tada nisu nastavili zajedno, jer su im životi išli u različitim pravcima. On je živeo boemski, pun strasti, muzike i kafanskih priča, dok je Biljana gradila karijeru u svetu mode. Proći će deset godina pre nego što će se njihovi putevi ponovo ukrstiti.
Kada su se sreli drugi put, oboje su bili zreliji. Bora joj je tada rekao da nikada nije video lepšu ženu, i započeli su vezu koja je trajala šest meseci. Bila je to strastvena i intenzivna romansa, ali i kratkotrajna. Biljana je kasnije priznala da je razlog raskida bio njen nedostatak poverenja u Boru. On je, s druge strane, to teško podneo. Njegova osećanja pretočila su se u stihove, a iz te boli rodile su se pesme koje su zauvek obeležile domaću rok muziku.
Prva u nizu bila je „Lutka sa naslovne strane“, pesma kojom je Bora opčinjeno opisao Biljaninu lepotu i glamur manekenskog života. Ali kada je došlo do kraja njihove veze, usledila je druga, mnogo žešća ispovest – pesma „Ostani đubre do kraja“. Nastala je, kako je sam Bora govorio, za šankom, dok je delimično pijan mrzeo i sebe i druge. Bio je to njegov način da bol pretoči u umetnost.
Treća pesma posvećena Biljani bila je balada „Poslednja pesma o tebi“, u kojoj se oseća kraj jedne strasne, ali kratke ljubavi. Upravo kroz nju Bora je ogolio svoja osećanja i pokazao koliko ga je ta žena obeležila.
- Biljana je godinama kasnije, u jednom intervjuu, ispričala kako je izgledao trenutak kada je Bora prvi put pročitao stihove pesme „Ostani đubre do kraja“. Pozvao ju je da se nađu u kafani „Pod lipom“. On je stajao za šankom, pomalo pijan, sa čuvenom sveskom u kojoj je zapisivao svoje stihove. Seo je i u dahu joj pročitao: „Nisam od onih koji cvile, više te nemam i šta tu mogu, bar se nasmeši kada me vidiš, ostani đubre do kraja.“ U prvi mah, reč „đubre“ zvučala joj je grubo, ali kasnije je shvatila da je u njegovoj interpretaciji ona predstavljala osobu koja je toliko moćna i fascinantna da ga je bacila na kolena. Pesma joj se dopala, ali tada, kako je priznala, nije izazvala poseban potres u njenom srcu. Čak je ostala ravnodušna kada su je godinama kasnije puštali na njenoj svadbi.
Ipak, priča između njih dvoje tu se nije završila. Trideset godina kasnije, Biljanina ćerka, tada novinarka, dogovorila je intervju sa Borom i nagovorila majku da dođe. Kada je Biljana ušla u prostoriju, Bora ju je odmah pozdravio rečima: „Napisao sam ti još jednu pesmu.“ Izvadio je parče papira i pročitao stihove za baladu „Poslednja pesma o tebi“: „Posle tebe potop, ništa nije vredno, podmuklo zaboli kao kvarni zubi, istina je da se samo jednom ljubi.“
Biljana je tada zanemela, a zatim se rasplakala. Priznala je da nije mogla da veruje da ju je toliko voleo, jer mu u mladosti ništa nije verovala. Ipak, bila je ponosna što je baš ona bila žena kojoj je posvetio jednu od svojih najlepših pesama.
Za mnoge, Biljana je ostala upamćena kao fatalna žena, ona koja ostavlja trag u životima muškaraca. Za Boru Đorđevića, ona je bila i ostala večna inspiracija. Upravo zahvaljujući toj ljubavi, domaća rok muzika dobila je pesme koje su prerasle vreme i postale deo kolektivnog sećanja. Njihova priča podseća koliko umetnost često nastaje iz bola i koliko i najlepše i najteže emocije mogu postati pesme koje pevaju generacije.
