Seid Memić Vajta, rođen 1952. godine u malom bosanskom gradu Travniku, postao je jedno od najprepoznatljivijih lica muzičke scene bivše Jugoslavije. Njegov umetnički put bio je obeležen jedinstvenom kombinacijom talentovanosti, harizme i posvećenosti muzici, što ga je dovelo do značajnog trenutka u njegovoj karijeri 1981. godine, kada je pesmom „Lejla“ predstavljao Jugoslaviju na prestižnom takmičenju Evrovizije.
Iako je sa ovom pesmom zauzeo 15. mesto, Vajta je ostavio dubok i neizbrisiv trag u muzici, postavši simbol jedne ere i muzičke scene koja se pamti i danas. Pesma „Lejla“ i dalje je veoma prepoznatljiva i omiljena među publikom koja se seća zlatnih godina jugoslovenske muzike.
- Vajta nije bio samo izvođač, već i autor brojnih hitova koji su oblikovali njegov bogati muzički opus. Njegove pesme poput „Prevari me srce moje“, „Azra“ i „Zlatna ribica“ ostavile su dubok trag na muzičkoj sceni, osvajajući srca mnogih slušalaca. Ipak, u poslednjim godinama, Vajta je prestao da snima nove pesme i nije održavao nastupe. Razlozi za ovu promenu su višestruki, uključujući lične razloge kao i socio-političke okolnosti koje su ga, kako je sam izjavio, obeshrabrile u nastavku njegove muzičke karijere.
Njegov put ka muzičkoj slavi započeo je ranih sedamdesetih godina, kada je bio frontmen grupe „Teška industrija“ tokom 1975. i 1976. godine. Iako je ova grupa imala kratak vek, ona je postala jedan od stubova jugoslovenske rok scene, a Vajta je zahvaljujući svom jedinstvenom glasu i neobičnoj scenskoj pojavi stekao reputaciju jednog od najzanimljivijih i najharizmatičnijih izvođača tog vremena. Njegov stil pevanja, karakterističan spoj pop muzike i roka, ostavio je snažan utisak i bio je prepoznatljiv kao nešto novo i autentično u muzičkom pejzažu tog perioda.
I pored velikog muzičkog uspeha, Vajta se suočio s brojnim izazovima u svom ličnom životu. Kako je ranije otkrio, iako je tokom svoje karijere uplaćivao doprinose više od 40 godina, njegova penzija iznosi samo 326 maraka, što je oko 172 evra. Ova činjenica oslikava surovu realnost mnogih umetnika iz bivše Jugoslavije, koji su, uprkos svojoj popularnosti, često ostali zaboravljeni ili nisu adekvatno nagrađeni za svoj rad.
Vajtin put je bio obeležen teškim uslovima od samog početka. U mladosti, ostao je bez oca, a već sa petnaest godina morao je da se uključi u svet rada kako bi preživeo. Radio je razne poslove, od moleraja, gde je pričao kako je krečio kuće bogatašima da bi zaradio džeparac, do krojačkog posla, a čak je bio i livac u Austriji. Po povratku iz inostranstva 1971. godine, pokušao je i da dizajnira hipi nakit, koji je sam pravio i prodavao, dok je istovremeno pevao u grupi „Veziri“. Zanimljivo je da je u ovoj grupi zamenio Josipa Pejakovića, koji je kasnije postao poznat kao glumac.
U današnjem vremenu, Vajta je izgubio želju da snima nove pesme, izjavivši: „Zamisli da snimam pesmice u državi koja je treća po siromaštvu u svetu. Ne mogu i nemam volje. Kad vidim da sve biramo po nacionalnosti, gadi mi se.“ Ova rečenica oslikava njegovu duboku frustraciju zbog političkih i društvenih okolnosti, ali i njegovu veru u umetnost koja bi trebala biti oslobođena nacionalnih podela.
Osim što se bavio muzikom, Vajta se oprobao i u svetu filma, igravši u filmu „Nečista krv“ Stojana Stojčića, gde je pokazao još jednu dimenziju svog talenta. Tokom ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini, odlučio je da napusti svoju domovinu i preseli se u Hamburg, gde i danas živi. Iako više nije prisutan na muzičkoj sceni kao nekada, Vajta se i dalje bavi muzikom i ostaje aktivan, prvenstveno u krugu ljudi koji cene njegov rad i doprinos muzici.
Vajtin život i karijera simbolizuju ne samo uspeh umetnika, već i otpornost i vernost sebi i svojoj umetnosti, uprkos svim životnim i društvenim izazovima s kojima su se susretali. Njegova priča inspiriše mnoge, podsećajući nas na to koliko je važno ostati dosledan svojim vrednostima i strastima, čak i u najtežim vremenima.
