I dok se kreće kroz gužvu, njegova pojava izaziva divljenje, ali i zavist, jer su svi ti ljudi svestan njegova bogatstva i položaja. Međutim u tom trenutku, iznenadni susret s osobom koju je smatrao izgubljenom zauvek menja sve
Subotnje jutro u Bostonu bilo je ispunjeno živahnošću. Mirisi sveže kafe i pečenih kestenova prožimali su vazduh, dok su prodavci s entuzijazmom pozivali prolaznike da kupe njihov robu. Gužva na pijaci bila je nepregledna, a među svim tim ljudima, Adrian Kol, bogati investitor, hodao je u svom luksuznom odelu. Oko njega su svi gledali sa poštovanjem, dok su se šaptali komentari o njegovom bogatstvu i uspehu.
Na samom kraju pijace, pored tezge s povrćem, sedela je starija žena, krhka i iscrpljena, u iznošenom kaputu. U rukama je držala karton na kojem je stajalo: „Gladan sam. Pomozite“. Njene drhtave ruke pružale su praznu čašu, dok je nekoliko prolaznika sažaljivo gledalo u njen smer. Adrian ju je primetio, ali nije obazirao se na njenu patnju. U trenutku kada je njegova noga slučajno dotakla njenu ruku, naglo je skočio unazad, kao da je odjednom postao nesvesno osetljiv na njen prisustvo. Njeni novčići su se razleteli po pločniku, a nekoliko prolaznika je stalo da pomogne.
- Žena je podigla pogled prema njemu, a suze su joj briznule iz očiju. Usne su joj zadrhtale dok je pokušavala da izgovori nešto, jedva čujno: „Adriane?“
Njegovo srce stalo je. Glas je bio toliko poznat. Iako su prošle dve decenije, on je znao taj glas, prepoznao ga. U sledećem trenutku, pogledao je ženu u oči i, kao da je vreme stalo, video je lice koje je mislio da je zauvek nestalo – njeno lice, majke koju je izgubio pre dvadeset godina.
Adrian je stajao nepomično, srce mu je bilo ispunjeno emocijama koje nije mogao da obuzda. Osetio je šok, zbunjenost, pa čak i bol. Njegova majka je nestala pre mnogo godina, ostavila ga, a sve što je znao o tome bilo je da je otišla iz njegovog života. Rečeno mu je da je napustila, da je pobegla i da ga nikada nije želela. Ipak, sada, gledajući njene oči, duboko umorne, ali prepoznatljive, u njemu se probudila sećanja na detinjstvo.
- Zadrhtao je, a ljudi su gledali sa začuđenošću, primetivši njegovu reakciju. Bogat čovek u odelu, sada s drhtavim rukama i bledim licem, pored žene koju je upravo gurnuo. Njegov vozač je prišao, pitajući da li je sve u redu, ali Adrian je samo odmahnuo rukom i spustio se na kolena.
„Ko ste vi?“ pitao je, glas mu je bio slab, pomalo prepun neverice, kao da je znao odgovor, ali je morao da ga čuje.
Žena je spustila pogled, a suza joj je skliznula niz obraz. „Ja sam tvoja majka, Adriane. I nikada te nisam prestala voleti“, izgovorila je tiho.
Taj odgovor poput udarca snažno je pogodio Adrianovo srce. U tom trenutku, sećanja su mu preplavila misli – ona noć kada je imao deset godina, kada je otac vikao, a majka izašla iz njihove kuće i nestala, bez traga. Odrasli su mu govorili da ga je napustila, da ga nije volela, da je bila nesrećna u braku. On je odrastao verujući da nije bio dovoljno važan, da je bio teret.
„Rekli su mi da si otišla jer ti nisam bio važan!“ povikao je, a glas mu je zadrhtao. „Rastao sam misleći da sam te izgubio zauvek!“
Žena je pružila ruku prema njemu, drhtavim prstima. „Nisam otišla zato što sam to želela“, šapnula je. „Tvoj otac je naterao da to učinim. Pretila mi je njegova porodica. Rekli su mi da nikada više ne smem da te vidim, ako želim da ostanem živa. Pobegla sam, ali svakog dana sam dolazila ovde, nadajući se da ću te barem jednom ugledati.“
Adrian je klečao na pločniku, obliven kišom i blatnjavim vodama, dok su ljudi oko njih posmatrali ovu neobičnu scenu. Osim kiše, sve je bilo tiho. U njegovom srcu, osećao je kako mu se svet ruši i ponovo gradi.
„Zašto mi nisi pisala? Zašto mi nisi pokušala da se vratiš?“, pitao je, njegov glas sada blag, pun tuge.
„Jesam“, odgovorila je. „Slala sam ti pisma, ali su ih vraćali. Tvoj otac se pobrinuo da me potpuno izbriše iz tvog života. Nisam imala ništa, ni novac, ni dom. Završila sam na ulici, ali nikada nisam prestala da te tražim.“
Adrian je gnušao prema otacima koji su mu lažno prikazali sliku njegovih roditelja. Bes prema njemu je bio nepodnošljiv, iako je taj čovek bio već mrtav.
„Ustani“, rekao je tiho, pomažući joj da se podigne. „Nećeš više sedeti na ovoj ulici.“
Žena je pokušala da se odupre. „Nemam gde da idem, ne želim da ti kvarim život“, tiho je rekla.
Adrian ju je zagrlio, prvi put u poslednjih dvadeset godina. „Ti si moj život. Ceo moj uspeh, sve što sam stvorio – ništa od toga nije vredno, ako tebe nemam.“
Okolni prolaznici su gledali sa suzama u očima, dok je Adrian podizao ženu i vodio je ka svom automobilu. Kiša je prestala, a sunce je probijalo kroz oblake, kao da je i samo nebo želelo da zabeleži ovaj trenutak.
Te večeri, sedili su zajedno za stolom u njegovoj kući, koju je obično provodio sam. Njegova majka je sada imala čistu odeću, topli čaj i spokoj u očima. „Bićeš ovde sa mnom“, rekao je odlučno. „I ništa te više neće odvojiti od mene. Ništa.“
Njena ruka je prešla preko njegove. „Nisam verovala da ću te ikada više držati za ruku“, šapnula je.
Adrian je duboko udahnuo, osećajući da je napokon našao mir. U tom trenutku, po prvi put, osećao je da je zaista kod kuće
