Kada je njen voljeni otišao u vojsku, Jela je verovala da će njihova ljubav prevazići sve razdaljine i prepreke međutim nešto se desilo što ni ona nije mogla ni naslutit.Zaboravi me Jelo… napisano je na slici koja je stigla iznenada,riječi koje su srušile sve u što je verovala.
Jela i Boris su bili mladenci čija je ljubav izgledala kao pravi san, nešto što bi moglo izaći iz stranica najboljih romantičnih romana. Oboje su se činili kao savršen par, preplavljeni strastima, međusobnom pažnjom i poverenjem. Boris, stasit i markantan mladić rodom iz Novog Sada, i Jela, nežna i otmena Slovakinja iz Kisača, kćerka uglednih lekara, živeli su ljubav koju bi mnogi želeli, ljubav koja nije poznavala prepreke. Bili su spoj dvoje ljudi čije su duše bile spojene, a njihova veza bila je duboka i istinska, bez ikakvih sumnji da će trajati zauvek. Izgledali su poput para koji je stvoren da bude zajedno, bez obzira na okolnosti koje bi ih mogle razdvojiti.
Međutim, život često postavlja pred nas izazove na koje ne možemo uticati, a sudbina je bila nemilosrdna prema njima. Boris je morao da ode na služenje vojnog roka, što je bio veliki udarac za njihovu mladalačku i strastvenu vezu. Iako je odlazak bio pun tuge, oboje su verovali da će njihova ljubav izdržati tu udaljenost i teškoće. I obećali su jedno drugom da će ostati verni, s nadom da će se ponovo sresti, čim se on vrati. Jela je svakodnevno pisala Borisove pisma, koja su bila jedini most između njih u tom periodu, čekajući njegove odgovore s nestrpljenjem. U početku je svaki njegov odgovor bio pun ljubavi i pažnje, no vremenom su pisma postajala sve ređa i kraća, a reči su postajale hladnije, što je Jelu počelo da brine.
Ipak, verovala je da je umoran, da su mu vojne dužnosti uzimale mnogo vremena i energije, i da, iako su mu reči postajale sve oskudnije, njegova ljubav prema njoj nije izbledela. Nada je bila jedina stvar koja ju je održavala dok je čekala. I onda, posle šest meseci, stigla je pošiljka koja je zauvek promenila njen život. Otvorila je paket, a u njemu je bila samo jedna fotografija. Na njoj je bio Boris, u svečanom odelu, držeći za ruku mladu ženu. Njeno srce je stalo. Na poleđini te iste fotografije nalazila se samo jedna kratka, hladna poruka: „Jelo, zaboravi me.”
- U tom trenutku, šokirana i zbunjena, Jela je pomislila da je u pitanju neka neslana šala, greška, ili možda čak nesrećan slučaj. Međutim, što su minuti prolazili, to je postajalo sve jasnije. Surova stvarnost je izronila, a sa njom i hladna istina – Boris se oženio bez njenog znanja, bez ikakvog objašnjenja, bez oproštaja. Samo je ostavio tu poruku, kao gvozdenu branu koja je zauvek uništila sve što su zajedno gradili. Bilo je to nešto strašno i nepojmljivo. U tom trenutku nije bilo suza, samo nevjerica i bezdan unutrašnje praznine. Zamišljala je sve ono što su mogli biti zajedno, sve ono što je bilo uništeno tom jednom, hladnom rečenicom.
Kroz sledeće dane, Jela je osećala tugu koja je bila teža od svega što je mogla da zamisli. Suze su polako počele da teku, kao reka koja nije mogla da se zaustavi. Ljudi su počeli da pričaju, nagađajući šta se dogodilo. Neki su verovali da ga je porodica prisilila na brak, drugi su govorili da je u vojsci upoznao nekog ko mu je pomutio razum, a neki su tvrdili da Boris nikada nije voleo Jelu onako kako je ona volela njega. Niko nije znao šta je zaista stajalo iza njegovog odlaska, ali Jela nikada nije dobila odgovore. Nikada nije saznala istinu.
I dok su godine prolazile, i život je odvukao Borisa na svoj put, Jela je nosila bol sa sobom. Godine su prolazile, a Borisov brak nije potrajao. Glasine su govorile da nikada nije bio srećan, da nikada nije imao osmeh na licu kao što je imao sa Jelenom. Bio je to jedan neostvareni san, priča o ljubavi koja je mogla biti večna, ali je sudbina odlučila da je prekrši na najgori mogući način – jednostavnom fotografijom i rečenicom koja je zaboljela više od svih udaraca. „Jelo, zaboravi me” ostalo je u njenom srcu kao večna rana.
