Isidora Bjelica poznata književnica poznata po svom britkom jeziku.Rođena je 10. decembra 1966. godine u Sarajevu, a preminula 5. avgusta 2020. godine u Beogradu, nakon višegodišnje borbe sa rakom jajnika.
Isidora Bjelica, poznata srpska književnica, esejistkinja i javna ličnost, bila je žena čiji su život, rad i bolest ostavili dubok trag u regionalnoj javnosti. Njeno suočavanje s karcinomom jajnika, koji joj je dijagnostikovan 2012. godine, bio je istovremeno i lična drama i hrabro svedočenje jedne žene koja je odlučila da o bolesti ne ćuti, već da o njoj govori otvoreno, iskreno i bez uljepšavanja.
Za razliku od uobičajenih pristupa koji u prvi plan stavljaju genetske predispozicije, loše navike ili zagađenje životne sredine, Isidora je verovala da je ključni uzrok njenog oboljenja nešto mnogo dublje, tiše i podmuklije – emocionalna bol. Govorila je da nije pušila, nije pila alkohol, da se hranila relativno zdravo i živela u skladu s uobičajenim zdravstvenim preporukama. Ipak, kako je sama isticala, u svom životu je imala – kako je znala da kaže – “obilje tuge”.
- Tugu je nazivala najopasnijim otrovom, “najkancerogenijom tvari na svijetu”, gorim od bilo koje cigarete ili konzervansa. Isidora je verovala da emocionalni slom, hronični stres, razočarenja i gubitak vere u ljude i život, predstavljaju tihi, nevidljivi otrov koji s vremenom počinje da izjeda iznutra. Ona je to osjećala i doživljavala duboko lično – nije to bila teorija, već njen unutrašnji doživljaj sopstvenog raspada i bola.
Kad joj je postavljena dijagnoza raka jajnika, bolest je već bila u uznapredovaloj fazi. Prognoze nisu bile optimistične, ali Isidora nije dozvolila da postane tek još jedna žrtva statistike. Odlučila je da se bori – ne samo lekovima, već i znanjem, iskustvom, duhovnošću i pričom. Prošla je kroz više ciklusa hemoterapije, imunoterapije, koristila je razne alternativne metode lečenja – od specijalizovanih dijeta do prirodnih dodataka.
Eksperimentisala je s ishranom: bila je na potpuno sirovoj hrani, kasnije se prebacila na režime sa smanjenim unosom ugljenih hidrata (low carb). Verovala je da šećer hrani ćelije raka, da aditivi i industrijska hrana ubrzavaju bolest, ali da nijedna dijeta ne može da pomogne ako se ne riješe osnovni uzroci – duševna bol i unutrašnji nemir.
U jednom intervjuu za „B92“ govorila je:
„Kancer je hronična bolest. Ja znam da meni borba tek sledi – da se bolest ne vrati. Moji lekari su vrištali kada su videli nalaze… Nema čarobnog leka. Svaki kancer je drugačiji. Bila sam na sirovoj hrani, i moj kancer je progredirao. A neki su se izlečili na isti način. Low carbs je najbolji pristup, jer šećer hrani bolest. Ali… svi mi sa ovom dijagnozom imamo nešto zajedničko – nismo pušile, nismo pile, bile smo uredne. Ali sve smo doživele strašne tuge, stresove, lomove. To je ono o čemu niko ne govori, a trebalo bi.“
Ona je tražila uzrok bolesti ne samo u telu, već i u duši. Smatrala je da se medicina mora više okrenuti čovjeku kao celini – njegovim emocijama, ranama, razočaranjima. Govorila je da se ne leči samo tumor, već i čovekova prošlost, njegove neizgovorene boli i prećutani krikovi.
Uprkos bolesti, Isidora nije prestala da piše. Objavljivala je knjige, držala predavanja, pojavljivala se u medijima i nastavila da bude aktivna sve dok su joj snaga i zdravlje to dozvoljavali. Njena smrt u julu 2020. godine bila je veliki gubitak ne samo za književnost, već i za sve one koji su je pratili kao simbol borbe, iskrenosti i ženske snage.
Ostavila je za sobom brojne knjige, eseje, tekstove i – što je možda najvažnije – poruku. Poruku da ne treba zanemarivati ono što nosimo u srcu. Jer ponekad, ono što ćutimo i trpimo iz dana u dan, može da nas uništi više nego bilo koja spoljašnja sila.
Njena priča ostaje kao podsjetnik: da treba govoriti o emocijama, da tuga nije slabost već znak da treba pomoć, i da se zdravlje ne gradi samo na tanjiru, već i u duši.
