Danas vam pišemo na temu emotivne i snažne priče koju je na svojoj Facebook stranici podelio psiholog Vladimir Đurić. Ova priča vraća veru u ljude i podseća nas na to da je ljubav i prijateljstvo najsnažnija sila u svetu, bez obzira na okolnosti.
Vladimir Đurić se priseća svog dugogodišnjeg iskustva u medicini, kroz koje je prolazio kroz mnoge teške i emotivne trenutke. Bio je prisutan u trenucima života i smrti, u situacijama kada je sve izgledalo beznadežno.
Međutim, nijedna scena, koliko god bila dramatična, nije ga duboko dirnula kao jedan običan dan u „Ludnici“ – kako je nazivao psihijatrijsku ustanovu. Naizgled obična scena, u maloj sobi, na kraju grada, u kojoj su se sreli životne sudbine koje su ga naterale da razmišlja o nečemu mnogo većem od svakodnevnih izazova.
Priča koju Đurić deli s nama nije samo o patnjama i problemima, već i o ljubavi, prijateljstvu i hrabrosti da se pomogne nekome, bez obzira na to koliko ta pomoć može biti teška ili neizvesna. Glavni akter ove priče je jedan čovek, bivši student ETF-a, koji je životu dao sve svoje najbolje godine. Iako je bio mlad, zgodan i pun potencijala, bolest mu je uništila život. Paranoidna shizofrenija ga je potpuno promenila i od njega napravila senku čoveka kakav je bio.
- Njegovi prijatelji, koji su ga znali iz vremena gimnazije, nisu ga napustili ni kad je postao beskućnik. Iako je patio od teške bolesti, njegov bivši prijatelj, žena koja je sa njim delila klupe u školi, nije mogla da ga zaboravi. U trenutku kada ga je srela u Tašmajdanskom parku, bez ičega, ona ga je prepoznala i odlučila da mu pomogne. Uz pomoć svojih prijatelja iz odeljenja, koji su sada ugledni ljudi u društvu, ona je organizovala finansijsku pomoć i pronašla mu odgovarajući smeštaj i negu. To je bila borba za njegov život, borba koju su svi oni vodili zajedno.
Ova priča nije samo o tome kako je jedan čovek postao senka samog sebe, već i o tome koliko su pravi prijatelji važni u životu, koliko je ljudska duša snažna i koliko ljubav može prevazići najteže životne prepreke. Oni su učinili sve što su mogli da pomognu svom prijatelju, i to iz čistog altruizma, bez očekivanja i bez želje za uzvratom. Ova priča podseća na to da, koliko god bili udaljeni od onih koje volimo, prava prijateljstva nikada ne nestaju. Oni su i dalje tu, spremni da pomognu, čak i kad je situacija beznadežna.
Na kraju, Đurić nas podseća da je često „Ludnica“ mnogo bliža stvarnom životu nego što mislimo. Da li je to zbog ljudi koji se tu nalaze, zbog duševnih bolnica koje zaista služe kao mesta gde se, ponekad, mogu videti najlepše ljudske osobine? Da, oni koji su u takvim ustanovama često pokazuju najviše duše – iskrenost, prijateljstvo, ljubav i odanost. Ova priča je dokaz da se ljubav i prijateljstvo mogu pronaći čak i tamo gde ih najmanje očekujemo, u najmračnijim trenucima.
Ono što je najvažnije u ovoj priči jeste to da nas podseća da prijatelje ne biramo samo prema onome što nam mogu dati, već prema tome kako možemo biti podrška jedni drugima. I, u tom procesu, kako možemo ponovo pronaći snagu da se borimo sa sopstvenim demonima. Prava prijateljstva, ona koja se ne daju opisati rečima, ona koja se stvaraju kroz teške trenutke, postaju najveći dar koji možemo imati u životu
