U današnjem članku želim vam ispričati priču o Baki Ruži, jednoj divnoj ženi koja je svojim srcem i delima promenila živote mnogih. Provela je gotovo čitav život na pijaci, prodajući vunene čarape, kape i šalove koje je sama isplela.
Iako nije zarađivala mnogo, nikada se nije žalila. Živela je skromno, ali punim srcem, znajući da postoje i veće nevolje od njenih.
Jednog decembarskog jutra, pijaca je bila gotovo prazna zbog hladnoće. Ruža je pakovala robu kad je čula tiho jecanje. Ispod gomile gajbica stajala je mlada devojka, ne starija od 20 godina. Njeno lice bilo je modro od hladnoće, a odjeća je bila premala za tako oštar zimski dan. Suze su joj bile na ivici, a ona je objašnjavala da je ostala bez poslednjeg novčanika i da nema novca za autobus do studentskog doma. Ruža, koja je znala šta znači biti u teškoj situaciji, nije oklevala. Prišla je devojci, videla da nema rukavice, a noge su joj bile mokre.
Nije bilo mnogo razmišljanja – Ruža je otišla do svoje tezge i izabrala najlepši par vunenih čarapa i debeli šal, koje je čuvala za posebne prilike. Nije joj bilo teško da devojci pomogne, pa joj je čak dala i sav novac koji je imala, sve što je zaradila tog dana. Devojka je bila zbunjena i pokušavala je da odbije njenu pomoć, ali Ruža joj je sa osmehom rekla: „Ništa ti meni ne vraćaj. Samo uči i budi dobar čovek. To je moja nagrada.“ Devojka ju je snažno zagrlila i brzo otrčala, noseći sa sobom više od samo čarapa – nosila je ljubaznost i dobrotu koju je Ruža imala.
- Prošlo je 15 godina. Ruža je starila i zdravlje joj je bilo sve slabije. Jednog dana, komšije su je odvele u bolnicu zbog ozbiljnih problema. Međutim, kada je lekar na prijemu video da nema osiguranje i da nema dovoljno novca za lečenje, rekao je da je ne mogu primiti. Baka je bila nemoćna i tužna, želeći samo da se vrati kući, gde bi mogla spokojno da umre. Ali tada se iznenada pojavila doktorka Jelena, nova direktorka bolnice, koja je neobično reagovala.
Doktorka Jelena je prišla i prepoznala stare oči bake Ruže. Tog dana, pre 15 godina, Ruža joj je pomogla kada je bila mlada devojka koja je plakala zbog ukradenog novčanika. Jelena je tada bila ta koja je dobila pomoć i toplinu koju joj je Ruža pružila, a sada je ona bila ta koja je trebalo da joj uzvrati. Jelena nije mogla da dozvoli da baka pati. Suze su joj krenule niz lice dok je pričala lekaru: „Ova žena mi je spasila život. Sada je moj red da joj pomognem.“
Jelena je organizovala sve što je bilo potrebno da bi Ruža bila primljena na odeljenje. Platila je sve troškove iz svog džepa, kao zahvalnost za to što joj je Ruža dala šansu da postane ono što jeste. Celi tim u hitnoj pomoći bio je dirnut ovom gestom, a Ruža je primljena na lečenje u posebnom odeljku, kakav zaslužuju samo najvažniji ljudi. Jelena je sedela pored nje danima, držeći je za ruku, pomažući joj da se oporavi.
Kada je Ruža ozdravila, Jelena nije dozvolila da se vrati u svoju hladnu kuću. Uzmila ju je kod sebe, gde je Baka Ruža nastavila da plete čarape za Jeleninu decu. Njena dobrotu i ljubaznost bila je simbol toga da se pravu pomoć i ljubav nikada ne zaboravljaju. To je dokaz da, kao što se vuneni konci uvek spoje u savršen krug, tako se dobrota uvek vraća. Ruža je svoju životnu priču završila u toplini, okružena ljubavlju, a sve to zahvaljujući svojoj nesebičnoj pomoći jednoj mladoj devojci, koja je danas bila uspešna lekar
