Ana Pejić žena čije ime danas odzvanja kroz najteže stranice porodičnih tragedija. Njena životna priča počinje 1988. godine kada se prvi put porodila ali umjesto radosti majčinstva, dočekala ju je najstrašnija moguća vijest da je njena novorođena beba preminula.
Ana Pejić, jedna je od mnogih majki iz Srbije koje su prošle kroz jednu od najstrašnijih noćnih mora koje se mogu zamisliti – da iz porodilišta izađe praznih ruku, bez bebe, i bez odgovora. Kada se prvi put porodila, davne 1988. godine u Sremskoj Mitrovici, carskim rezom, rekli su joj da je njena tek rođena devojčica – preminula. Ipak, više od dve decenije kasnije, 2014. godine, Ana se suočila sa sumnjama, zbunjujućim dokumentima i, kako tvrdi, gorom istinom – da njeno dete možda nije umrlo, već je ukradeno.
– Prošla sam sve ono kroz šta su prošle i druge žene koje su iz porodilišta izašle bez deteta. To nije samo lična tragedija, to je duboka i teška socijalna rana, jedan strašan oblik bola, zbunjenosti i sramotne nepravde. Žene kao ja godinama su nosile tugu, ali i nadu. Mi nismo videle svoju decu ni žive, ni mrtve. Samo su nam rekli: „Vaša beba je umrla.“ I to je bilo to – priča Ana kroz suze.
- Pravi šok i preokret u njenoj životnoj priči desio se kada je, želeći da napokon zatvori to poglavlje, odlučila da proveri dokumentaciju vezanu za porođaj. Otišla je u bolnicu i matičnu službu u Sremskoj Mitrovici. Tamo je naišla na zastrašujuću kontradikciju – u jednom dokumentu piše da je rodila devojčicu, a u drugom da joj je umro dečak.
– Taj trenutak bio je kao hladan šamar života. Sve ono što sam dotad pokušavala da potisnem, da zaboravim, vratilo se još jače. To je bio znak da nešto ozbiljno nije u redu, da istina nije onakva kakvu su mi godinama predstavljali – priča Ana.
Od tog trenutka, kaže, nema mira. Krenula je u ličnu potragu, duboko svesna da nije jedina. Godine istraživanja, razgovora, uvida u dokumenta i svedočenja dovela su je do Ministarstva spoljnih poslova, gde se, kako tvrdi, njena dokumentacija i istraga zvanično završavaju. Tu prestaje trag. Ali nada ne prestaje.
– Verujem da je živa. Verujem da je negde u svetu, da postoji i da oseća da nije tamo gde treba da bude. Ja je tražim… svuda. Po celom svetu. I neću stati dok je ne pronađem – odlučno kaže Ana.
U svojoj potrazi, čula je i za brojne druge jezive i potresne priče – o bebama koje su prodate, zamenjene, ili lažno proglašene mrtvima. Najstrašnije od svega, ističe, jeste što je mnogima promenjen identitet, a njihovim biološkim majkama nasilno prekinuta najvažnija veza u životu – ona između majke i deteta.
– Mnogoj deci koja su usvojena rečeno je da su ih majke ostavile, bacile, zaboravile. A nije bilo tako. Ta deca rastu s osećajem odbačenosti, nose u sebi bes i tugu. Ima i onih kojima se nikada nije ni reklo da su usvojeni – dodaje Ana.
- Ispričala je i šokantan slučaj iz Foče, koji je potresao mnoge. Babica je na samrti priznala da je, nakon što je beba uticajnog lekara ispala i preminula tokom porođaja, zamenila decu. Drugoj ženi, muslimanki, podmetnula je muško dete srpske porodice – dete koje je kasnije odvedeno u Australiju.
– Taj dečko, sada već čovek, je saznao istinu. Posetio je porodicu kojoj zaista pripada, rekao im: „Ja sam onaj koji je umro.“ Uradili su DNK test – i sve se poklopilo. Danas su svi mirni jer znaju istinu, ali niko ne želi da izlazi u javnost. Čak ni njegova biološka majka – tvrdi Ana.
Njegov slučaj samo je jedan u moru. Mnogi još ćute, mnogi ne znaju, mnogi se boje. Ali Ana ne odustaje. Za sebe, za svoju ćerku – ako je živa, za sve druge žene koje su kroz isto prošle.
– Moj glas je glas svih tih majki. Možda je kasno da ispravimo prošlost, ali nije kasno da tražimo istinu. I da konačno dobijemo odgovore – poručuje Ana u emisiji „Životne priče“, nadajući se da će njena ispovest osnažiti i druge žene da progovore, potraže, istraže. I da se, možda jednog dana, pogledi izgubljenih majki i dece ponovo sretnu.
