Rođen je kao Amar, u jednom kraju Sarajeva u kojem su tragovi rata još bili vidljivi na fasadama i dušama. Odrastao je uz oca Samira, strogog, povučenog čoveka koji nije znao ili nije umeo da pokazuje emocije.
Njihov dom bio je tih, gotovo pust – bez slika, bez albuma, bez majke. O majci se nije govorilo. Na svako pitanje Amar je dobijao isti odgovor: „Umrla je kad si bio beba. Nema više šta da znaš.“
Detinjstvo je proveo bez pravih odgovora, ali i bez osećaja da mu nešto nedostaje. To je zato što mu je toplinu, pažnju i nežnost pružala nana Fadila. Bila mu je uteha, učitelj, čuvar. Naučila ga je da hoda, da voli, da razume tišinu. Ali o majci – nikada nije želela da govori. Govorila je samo: „Mali si da razumeš.“
- Tako je Amar rastao u tišini jednog neispričanog poglavlja svog života. U školi je izbegavao praznike i pitanja o porodici, nije znao kako da objasni ono što ni sam nije razumeo. Vremenom je naučio da ne pita. Naučio je da ćuti.
Jednog dana, već kao odrastao čovek, student sociologije, dok je čistio prašnjavi porodični podrum, naišao je na kutiju sakrivenu iza komode. U njoj – nekoliko uspomena iz detinjstva i jedna fotografija. Na slici – mlada žena, nasmejana, s toplim očima. Na poleđini je pisalo plavom hemijskom: „Za mog sina, Aleksu. Ako ikada poželiš da znaš istinu – mama Ena.“
To ime – Aleksa – bilo mu je potpuno strano. Zbunjenost, neverica i sumnja obuzele su ga. Tog dana svet koji je mislio da poznaje počeo je da se ruši.
Suočenje sa ocem bilo je bolno. Amar mu je pokazao fotografiju i pitao ko je žena i zašto je na slici potpisana majka jednog „Aleksa“. Samir je u početku poricao, tvrdio da ne zna, izbegavao istinu. Ali Amar je bio odlučan – rekao je da neće više nikada da razgovara s njim ako ne sazna istinu.
- I tada je Samir priznao. Ispod njegovog strogog lica krila se priča koju nikad nije imao snage da ispriča. Rekao mu je da je Ena bila Srpkinja, da su se voleli pred rat, da je zbog pritiska iz njene porodice Amar na rođenju kršten kao Aleksa – pokušaj pomirenja dva sveta. Ipak, njen otac nikada nije prihvatio njihovu vezu. Ena je otišla, a Samir je promenio sinu ime, podizao ga kao muslimana, verujući da ga time štiti.
Amar je bio slomljen. Pitanje identiteta koje ga je godinama tiho pratilo sada je buknulo. Dani su prolazili u tišini, ispunjeni šetnjama kroz grad, razmišljanjima, molitvama u džamijama i crkvama. I tada je odlučio – mora da je pronađe. Mora da pita zašto.Kroz stare adrese i mreže ljudi, došao je do saznanja da se Ena preselila u Novi Sad, da se udala, da nema druge dece. Poslao joj je poruku: „Zovem se Amar. Rođen sam kao Aleksa. Da li ti to nešto znači?“
Odgovor je stigao dva dana kasnije: „Jesam. Čitam tvoju poruku kroz suze. Bila sam kukavica. I da – svakog dana si mi nedostajao.“Njihov prvi susret dogodio se kraj Dunava. Ena je imala isti osmeh s fotografije, ali sada umoran od godina i tuge. Priznala mu je da je bila mlada, slomljena između ljubavi i porodičnih očekivanja. Otišla je jer nije znala kako da ostane. Strah i stid su je godinama držali podalje.
Amar joj nije rekao da je oprostio. Nije znao ni da li jeste. Ali nije mrzeo. Samo je tražio odgovore. Istina, koliko god bolna, ipak je oslobađala.Vratio se kući i zagrlio oca. Prvi put. I rekao mu: „Ti si moj otac. I dalje te volim. Ali nikada ti neću oprostiti što si odlučivao ko ću biti.“
Danas, Amar – ili Aleksa – živi sa obe strane svoje priče. Slavi i Bajram i Božić, obilazi grobove oba dede, piše eseje o identitetu i pomirenju. U ličnim beleškama potpisuje se kao A. Sehić – jer veruje da je to njegovo puno ime, spoj svega što jeste.Shvatio je da istina ne mora biti čista da bi bila vredna. I da čovek ponekad mora da izgubi sve što misli da jeste – da bi pronašao ono što zaista nosi u sebi.
