Ovaj tekst istražuje kompleksnost života žene koja se neprestano žrtvuje, nastojeći da balansira i uspe u mnogim ulogama – kao majka, supruga i profesionalna žena. Svakodnevni izazovi s kojima se suočava su neizmerni, jer njen život postaje niz neprekidnih zadataka i odgovornosti, u kojem je neprestano u trci sa vremenom.
Radeći od jutra do mraka, ona se trudi da uskladi sve obaveze, održava harmoniju u domu, brine o porodici i istovremeno napreduje na profesionalnom polju. Život joj postaje kao labirint, u kojem svaka nova uloga koju preuzima čini da oseća kako je pod sve većim pritiskom. Ponekad se oseća kao hobotnica, sa bezbroj ruku koje je stalno u pokretu, i kojima pokušava da odgovori na sve zahteve koji dolaze sa svih strana.
Nepriznavanje truda – bolna stvarnost
Bez obzira na silan trud i ogromna odricanja koja svakodnevno podnosi, ona se suočava sa surovom stvarnošću – nedostatkom priznanja i podrške. Njen partner, umesto da ceni i poštuje sav njen rad, često se na ironičan način odnosi prema njenim naporima. I dok ona daje sve od sebe da održava dom, porodicu i karijeru, on često minimizira njen trud. Kada neko pohvali njenog muža zbog toga što ima sposobnu i vrednu ženu, on odgovara sa: “Šta fali meni?” Ova izjava ne samo da odražava njegovo nipodaštavanje njenog truda, već i njegovo samozadovoljstvo i nemogućnost da prepozna pravu vrednost i uloženi napor svoje partnerke. Na ovaj način, on umanjuje njen doprinos, iako ona svakodnevno ulaže ne samo vreme, nego i emocionalnu energiju da bi svi oko nje imali sve što im treba.
Njegova neosetljivost i pasivnost u pogledu njenog stresa i iscrpljenosti dodatno pogoršavaju njenu situaciju. Iako ona neprestano radi kako bi sve bilo na svom mestu, ona ne dobija ni minimum zahvalnosti, niti osećaj da je njen rad cenjen i priznat. Ova situacija, nažalost, nije neuobičajena za mnoge žene koje balansiraju između svojih profesionalnih obaveza i porodičnog života. Mnoge žene ostaju nezapažene, umorne i nerazumene, jer se njihovi napori često ne vrednuju kako zaslužuju.
Paralela sa pričom o Abdulahu
Da bismo dublje razumeli ovu tematiku, možemo povući paralelu sa starom arapskom pričom o Abdulah, starcu koji je, iako godinama star, sanjao o izgradnji jezera u pustinji. Njegov cilj bio je da stvori oazu koja bi njegovim potomcima obezbedila hladnoću u vrelim danima, nudeći im sklonište i vodu. Iako je bio svestan fizičkih i emotivnih prepreka koje su stajale pred njim, Abdulah je odlučio da posveti svoje poslednje godine života ovom ambicioznom projektu. Prolazeći kroz godine mukotrpnog rada i borbe, on je iskopao ogromnu rupu u pustinji, trudeći se i nadmašujući svoje fizičke granice. Nakon devet godina truda, njegov san postaje stvarnost, a jezero postaje pravi prirodni dragulj.
Međutim, umesto da ponosno prihvati zasluženo priznanje i divljenje koje su mu ljudi upućivali, Abdulah je počeo da umanjuje svoje dostignuće. On je govorio kako to nije njegova zasluga, već delo Boga. Izražavao je nezadovoljstvo, govoreći da voda nije dovoljno čista i da postoje lepša jezera. Ovim stavom, on je nesvesno dozvolio da drugi ne prepoznaju vrednost svog truda, jer je sam umanjivao značaj svog dela.
Posledice umanjivanja sopstvenog rada
Kao rezultat njegovog umanjivanja postignuća, ljudi koji su dolazili da vide jezero nisu mu pokazivali poštovanje. Umesto da se divе njegovom trudu, počeli su da koriste vodu iz jezera za pranje prljavih stvari i ispiranje nogu, što je uzrokovalo brzo zamućenje vode i uništavanje života koji je Abdulah stvorio. On je bio duboko povređen ovim razvojem događaja, ali situacija je bila jasna – ljudi su reagovali prema onome što im je on sam poručio. Umesto da prihvati poštovanje i priznanje koje je zaslužio, Abdulah je svojim postupcima poslao signal da njegovo delo nije dovoljno vredno divljenja, iako je on proveo godine da bi ga stvorio.
Ova priča nosi snažnu lekciju o vrednovanju svog truda i postignuća. Ako ne prepoznajemo i ne cenimo svoje napore, teško možemo očekivati da će drugi to učiniti. Ovaj princip je ključan za stvaranje međusobnog poštovanja. Bez obzira na to koliko je teško postizanje ciljeva i koliko nam se truda čini neprepoznatim, samopoštovanje je osnovno za stvaranje okruženja u kojem će i drugi prepoznati naš rad.
Pouka o samopouzdanju i vrednovanju truda
Ova priča nas podseća na to koliko je važno ceniti i poštovati svoj rad, kao i da imamo dovoljno hrabrosti da stojimo iza svojih postignuća. Život nam često daje izazove, a kako bi se ti izazovi prevazišli, ključno je da naučimo kako da sebe vrednujemo. Samopouzdanje dolazi iz toga što prepoznajemo naš trud i trudimo se da u njemu uživamo, kao i da budemo ponosni na sve što postignemo.
Simbolika Abdulahovog jezera u ovoj priči jasna je: ako ne prepoznamo vrednost onoga što radimo, ako ne stojimo ponosno iza svog truda, ne možemo očekivati da će drugi to učiniti. Iako mnoge žene, baš kao i Abdulah, prolaze kroz danonoćni rad i ne prepoznaju uvek svoju unutrašnju snagu i postignuća, ključ je u tome da počnemo da cenimo sebe. Na kraju, samoprihvatanje i poštovanje svog truda otvore vrata drugih, koji će se podsetiti da vrednuju naš rad.
