Poznavala sam jednu ženu koja je bila pravi simbol nesebične predanosti i neumornog rada. Nije bilo dana da nije bila u pokretu, balansirajući između posla i kuće, a sve to dok je odgajala troje dece. Njeno životno tempiranje bilo je gotovo nevjerojatno — radila je od jutra do večeri, a kod kuće je uvek imala mnoštvo obaveza.
Bila je poput hobotnice, koja je sa svakim svojim krakom obavljala brojne zadatke istovremeno, u stalnom nastojanju da ništa ne padne iz njenog naručja. Njena posvećenost bila je impresivna, ali i iscrpljujuća, jer je svakodnevno jureći za savršenstvom, postajala sve više opterećena.
- No, ono što je najviše iznenađivalo bilo je to što niko nije dolazio da je pomogne, iako je bila na ivici snaga. Ona je, naime, uvek ponavljala kako može sve da stigne, kako sve može da postigne, i nikada nije tražila pomoć ni od koga. Svi su verovali u njene sposobnosti, a ona je sve to nosila kao neku svoju nevidljivu krivicu — da uvek mora biti savršena.
Čak ni njeni najbliži, muž i deca, nisu zaista prepoznavali razmere njenog truda. Sećam se da sam jednom komentarisala njenom mužu, rekavši: “Svaka čast, kakvu si ženu oženio, ona je prava heroina!” Na šta je on, pomalo sarkastično, odgovorio: “Šta, šta fali meni? Nisam se ni žalio.” Njegovo neprepoznavanje njene žrtve, kao i nedostatak zahvalnosti za njen neprestani trud, bio je tužan i razočaravajuć, jer je jasno stajao u senci njene neumorne posvećenosti.
Ova žena me podsetila na jednu staru arapsku priču koju sam jednom čula, i koja je nosila snažnu poruku o vrednovanju svog truda. Priča ide ovako:
- Starac po imenu Abdulah proveo je mnoge godine života u samoći, daleko od svega, u pustinji pod žarom sunca. Iako je bio sam, imao je jedan san koji ga nije napustio — želeo je da iskopaju ogromnu rupu u kojoj će se sakupiti kišnica, a onda će ta rupa postati jezero. To je bila njegova životna želja, jer je verovao da će na tom mestu njegovi sinovi i unuci moći da uživaju u oazi koju će sam stvoriti.
Godinama je sanjao o tome, ali mu nije bilo dovoljno samo maštati. Posvetio je devet godina svog života tome da bi ostvario svoj san. I zaista, nakon tih devet godina neprekidnog rada, stvorio je prelepo jezero usred pustinje — oazu koja je postala pravo čudo za sve oko njega.
Ljudi su dolazili iz svih krajeva da vide to jezero, divili su se starčevom trudu i postignuću. Govorili su da nije uzalud proveo devet godina svog života na tom projektu, da je njegov rad zaista bio vredan divljenja. Međutim, starac je, uprkos svim pohvalama, skromno odgovarao: “Nemam ja ništa s tim. To je samo volja Boga, on je odredio da ovo jezero bude tu. A kad bolje pogledate, ni voda nije baš najčistija, a ima i lepših jezera.”
Na početku su ljudi u jezeru videli pravo čudo, ali nakon što je starac rekao te reči, promenili su svoje ponašanje. Počeli su da prljaju vodu, peru prljave krpe i noge u njoj. Nekada bistra voda postajala je mutna, a svi ti divni vodeni svetovi su nestali. Starac je gledao tu promenu i to ga je bolelo više nego bilo šta drugo. Bio je tužan, jer su ljudi postupali tačno onako kako im je on rekao, kao da su obezvredili njegov rad i trud.
Ova priča nosi snažnu poruku, koja nas podseća na to koliko je važno da cenimo sopstveni rad i trud. Ako ne cenimo sebe, ako ne prepoznajemo svoju vrednost, drugi to sigurno neće učiniti. Samo ako verujemo u ono što radimo, ako poštujemo svoj napor, drugi će nas poštovati. Ako, pak, stalno obezvređujemo svoj trud, poput starca Abdulaha, riskiramo da naš rad bude zanemaren i zagađen nepoštovanjem drugih.
Ova priča, kao i priča o ženi koju sam poznavala, pokazuje kako nesebičan rad i truda, bez prepoznavanja i vrednovanja, mogu biti izuzetno iscrpljujući i čak ponižavajući. Moramo naučiti da cenimo sebe, jer tek tada ćemo biti u stanju da zatražimo i primimo pomoć kada nam je potrebna, i da ostvarimo ono što zaista zaslužujemo.
