Imam-hatib Muhamed Demirović, kroz jednu snažnu priču, pokušao je objasniti duboku istinu o tome da je Bog taj koji određuje pol svakog deteta i da je najvažnije da to dete bude zdravo, srećno i od koristi svojoj porodici i društvu. U svojoj priči, Demirović je opisao jedan događaj koji je snažno potresao sve prisutne, a koji jasno pokazuje koliko je važno razumeti i prihvatiti Božiju volju, bez obzira na spol deteta.
“Jedan bračni par dobio je troje dece, a sva trojica su bila devojčice. Žena je, međutim, ponovo bila trudna, a njen muž, izuzetno nezadovoljan što je već dobio samo devojčice, bio je isključiv u pogledu toga. On je postavio nefer i neuman zahtev svojoj ženi – rekao je da, ako rodi još jednu devojčicu, ona se nikada više neće vratiti kući. Razmišljao je da je samo muško dete ono što mu treba. Žena je bila u velikom strahu, ali nije imala izbora. Kada je došlo vreme za porođaj, žena je ponovo rodila ćerku. Bilo je to iskustvo koje je bilo ispunjeno tugom i suzama, žena nije mogla da izgovori ni reč. Doktor koji je bio prisutan uz nju, primetio je njenu duboku tugu i nesreću. Bio je izuzetno začuđen, jer je znao da svaka majka, čak i u trenutku bolova, oseća neizmernu radost kada prvi put prigrli svoje novorođeno dete. Međutim, ona nije mogla da sakrije očiglednu tugu”, rekao je Demirović.
- Doktor je bio duboko dirnut njenim stanjem, pa ju je upitao šta se dešava. Žena je, uz duboku tugu, jedva smogla snage da mu ispriča: “Ova moja ćerka je razlog mog razvoda, jer je moj muž rekao da ako rodim još jedno žensko dete, da se neću vratiti kući.”
Doktor je tada, prepun razumevanja, tražio broj telefona njenog muža i nazvao ga. S ljubaznošću, ali s velikim staloženjem, rekao mu: “Čestitam vam, upravo ste dobili sina.” Čovek je, srećan i uvereno verujući da je dobio sina, požurio da vidi svoje “muško dete”. Međutim, tokom tog vremena dogodio se još jedan porođaj, a jedno od novorođenčadi bilo je u vrlo lošem stanju – imalo je deformitet, i telo nije bilo potpuno razvijeno. Doktor je odmah poveo tog čoveka da mu pokaže to dete. Kada je on uzeo to dete u ruke i pogledao ga, vidno je bio šokiran i preplavljen emocijama. Njegovo lice je bilo ispunjeno bolom, strahom i razočarenjem, jer je video kako beba nije normalna.
Tada mu je doktor prišao, uhvatio ga za rame i nežno mu rekao: “Spusti ovu bebu, pogledaj ovo dete.” Potom mu je pokazao njegovu stvarnu ćerku i rekao: “Ovo je tvoje dete, ona je ta koju si dobio.” Taj trenutak je bio ključan, jer je njemu kao ocu bilo dovoljno da se seti svojih vrednosti i da shvati da ljubav prema detetu nije vezana za njegov pol. Ovaj trenutak je bio prekretnica za njega, jer je mogao da prepozna istinsku vrednost svog deteta, bez obzira na to što je ono bilo žensko. Tada je, iz dubine srca, uzeo svoju ćerku u naručje, s ljubavlju i pažnjom, a zatim je sa suprugom otišao kući, shvatajući da je ljubav prema deci ta koja treba da bude na prvom mestu, bez obzira na sve spolne razlike.
Na kraju, Demirović je zaključio: “Bog je taj koji određuje pol našeg deteta, ali treba shvatiti da nije pol ono što je najvažnije. Ponekad, jedno žensko dete može biti od mnogo veće koristi za roditelje nego troje ili više muške dece. Bitno je da to dete bude zdravo, srećno, berićetno, da doprinosi svojoj porodici i zajednici. Nije važno da li je detetu dodeljen pol, poenta je da raste u ljubavi i miru, jer to je ono što je najvažnije u životu.”
Ova priča nosi snažnu poruku o tome kako treba prihvatiti volju Božiju, da je pol deteta samo detalj, a pravo bogatstvo i sreća leže u zdravlju, ljubavi i zajedništvu.
