U znaku duboke žalosti i poštovanja prema preminulim, članovi porodice obeležavaju smrt drage osobe nošenjem crnog odela. Ova praksa ima duboke korene u tradiciji, a u prošlosti su žene nosile crnu maramu, dok su muškarci birali crnu košulju ili flor. Tradicionalno, ovaj period tugovanja traje godinu dana, a za to vreme rodbina izbegava veselje, igre i pevanje, odajući tako počast onima koji su otišli.
Danas se, međutim, dozvoljava da crnina bude obavezna samo tokom 40 dana, a porodice mogu izabrati da je nose i do šest meseci ili čak godinu dana, ukoliko to žele. I pored ove tužne situacije, važno je napomenuti da se u svim okolnostima, bez obzira na smrtni slučaj, obavezno slavi krsna slava. Zapravo, smatra se da je posebno važno slaviti slavu u ovakvim trenucima, jer se u molitvama za slavu moli za duše preminulih članova porodice.
U toku godine dana nakon smrti, ne bi se trebalo organizovati veselje u kući, uključujući svadbe, žurke i slične proslave. S obzirom na različite običaje koji postoje širom Srbije, preporučuje se da se rodbina i prijatelji posavetuju sa sveštenikom o specifičnim ritualima i praksama vezanim za sahrane, kako bi se pridržavali lokalnih običaja.
- Prema hrišćanskom učenju, smrt se smatra “kaznom za greh”, a posebno se naglašava Adamov greh prema Bogu. U idealnom Božjem planu, prelazak iz zemaljskog života u večnost trebao je biti bezbolan, nalik transformaciji leptira koji se uzdiže sa krilima ka nebu.
U našem narodu, postoje različiti običaji i rituali vezani za pogreb i sahranu, a svaki region ima svoje specifične navike. U prošlosti, smrt se najčešće događala u domu preminulog, što je dovelo do niza narodnih verovanja. Na primer, u nekim mestima porodica mora ostati budna prilikom smrti, jer se veruje da postoji opasnost da preminuli “sretne” nekoga ko je zaspao, a da će ta osoba uskoro umreti.
Postoji i verovanje da ako osoba umre sa otvorenim očima, onaj ko prvi ugleda preminulog umre za njim. Da bi se sprečilo vraćanje pokojnika kao vampira, često se koristi ubadanje iglom. Nakon smrti, ogledala u kući se prekrivaju jer se veruje da duh pokojnika može ući u ogledalo i ostati među živima. U nekim oblastima, kao što je okolina Valjeva, otvaraju se prozori i vrata, a sav nameštaj se okreće naopako kako bi se sprečila zla energija.
Osim toga, voda u kojoj se preminuli kupao smatra se nečistom, a ukoliko se prospe ispred kuće, može doneti zlo. Takođe, mrtvo telo se smatra opasnim po životinje i biljke, te se izbegava da pogrebna povorka ide kroz polja ili stada. U nekim ruralnim predelima, veruje se da rodbina rođena u istom mesecu deli sudbinu, pa se prilikom sahrane vrši “otkup” mrtvaka.
- Postoje i verovanja da ako se rodbina i prijatelji gađaju komadima zemlje na groblju, to donosi sreću, dok u nekim krajevima na pogrebu se koristi streljaštvo, a onaj ko pogodi metu može dobiti deo imovine pokojnika. Tradicionalno, smatra se da se sa groblja ne treba vraćati istim putem, kako bi pokojnikova duša mogla pronaći put nazad kući.
Nakon sahrane, postoji običaj pravljenja lutke sa likom preminulog, koja se svakodnevno pere i oblači. U slučaju muškarca, ova praksa traje dve i po godine, a za žene dve godine, nakon čega se lutka nosi na grob.
Na kraju, postoje i specifična verovanja i običaji koji se poštuju nakon sahrane, posebno prilikom parastosa. U vlaškom kraju, na primer, ne sme se ustajati sa sofri dok najstarija osoba ne završi sa ručkom, kako bi se zaštitili mlađi od prerane smrti. Ovi rituali i običaji predstavljaju duboko ukorenjene tradicije koje pokazuju koliko je smrt bliske osobe važna u kulturi i kako se sećanje na njih čuva kroz vreme.
