U današnjem članku istražujemo raznovrsne narodne običaje i verovanja koja se praktikuju nakon smrti bliske osobe, u okviru kojih se odražava duboko ukorenjena tradicija i poštovanje prema preminulima.
Smrt je, za mnoge, još uvek misterij, a kroz istoriju su se razvili rituali koji pomažu živima da se izbore s tugom, ali i da na neki način osiguraju mir i spokoj duši pokojnika.Jedan od osnovnih običaja je nošenje crne odeće, što predstavlja znak žaljenja i poštovanja prema preminulima. Iako u prošlosti crninu nismo skidali do kraja godine, danas se obavezno nosi do 40 dana, dok se po želji može produžiti na šest meseci ili čak godinu dana.
Uprkos ovom periodu žalosti, jedna stvar ostaje nepromenjena – slavljenje krsne slave. Čak i u trenucima tuge, verovanje nalaže da treba obeležiti slavu kao znak molitve za dušu preminulog, što je naročito važno jer se u tim molitvama spominju duše naših predaka. Krsna slava se slavi kao i obično, a upravo se kroz nju pruža podrška preminuloj osobi.
- Kada je u pitanju sahrana, verovanja i običaji variraju širom zemlje, a svaki kraj nosi specifične rituale koji se poštuju i prenose s generacije na generaciju. Na primer, u nekim delovima Srbije, članovi porodice koji su u trenutku smrti bili prisutni, moraju ostati budni kako bi se izbeglo verovanje da će pokojnik “sresti” nekog ko je zaspao, a taj bi, navodno, mogao umreti uskoro.
Verovanja koja prate sahranu uključuju i brojna specifična pravila koja se poštuju odmah nakon smrti. Na primer, ako osoba umre s otvorenim očima, veruje se da onaj ko je prvi ugleda umire za njom. Zbog toga se u nekim mestima, kako bi se sprečio povratak pokojnika kao vampira, koristi igla da se iglom probuše oči pokojnika.
Jedan od najinteresantnijih običaja je i prekrivanje svih ogledala u kući, jer se veruje da duh pokojnika može ući u ogledalo i ostati među živima. Takođe, u okolini Valjeva, ljudi otvaraju vrata i prozore, okrenu nameštaj i posuđe naopako kako bi omogućili duši pokojnika da izađe iz kuće. Veruje se da su voda u kojoj se preminuli kupa i samo telo mrtvog čoveka štetni po životinje i biljke, pa se pogrebna povorka nikako ne sme kretati kroz polja, livade ili stada.
Međutim, postoji i suprotan običaj: dok se pogrebna povorka kreće, bolesna deca se iznose pred nju, jer se veruje da će bolest preći na pokojnika i tako se izlečiti.
- U nekim krajevima, naročito u okolini Zaječara, postoji verovanje da ako rodbina i prijatelji gađaju komade zemlje na groblju, to donosi sreću. Smatra se da onaj koji “pogodi” neće biti sledeći koji umre. U drugim krajevima, ljudi gađaju strelom i veruju da onaj ko pogodi metu dobija deo imovine pokojnika. Put povorke je takođe od značaja – ne treba se vraćati istim putem kako bi duša pokojnika mogla da nađe svoj put do kuće.
U nekim delovima Srbije, običaj uključuje i pravljenje lutke koja ima lik preminulog. Žene iz najuže porodice svakog dana peru i oblače lutku, poštujući tako sećanje na preminulu osobu. Ovaj ritual traje dve godine i obavlja se za žene, a dve i po godine za muškarce. Nakon toga, lutka se nosi na grob, što je još jedan način da se oda počast preminulom.
Po završetku sahrane, obavezno je održati parastos, koji je posebno važan u vlaškim krajevima. Tokom parastosa, najstarija osoba za stolom ne sme ustati dok svi ostali ne završe obrok, jer se veruje da tako štiti mlađe od prerane smrti.
Kroz sve ove običaje i verovanja, jasno je da smrt u narodnim tradicijama nije samo kraj života, već prelazak na drugi svet, što podrazumeva specifične rituale i poštovanje prema pokojniku. Ovi običaji nisu samo način za izražavanje tuge, već i za očuvanje duhovne povezanosti sa onima koji su preminuli, pružajući utehu živima i čuvajući njihovu memoriju
