U današnjem članku vam pišemo na temu važnosti postavljanja granica u odnosima, te kako ne treba praštati ni najbližima ukoliko to znači žrtvovanje vlastitog samopostovanja. Ova tema se bavi time koliko je bitno znati kada reći “dosta” i zaštititi sebe, čak i u najbližim i najintimnijim odnosima.
Bliskost sa nekim nosi sa sobom veliku odgovornost, kako za obe strane, ali i ogromnu sposobnost da se te veze zloupotrebe. U stvari, ljudi koje najviše volimo mogu nas povrediti najdublje, jer znaju naše slabosti i kako da nas pogode tačno tamo gde nas najviše boli. Upravo zbog toga, praštanje zarad ljubavi ili porodice ponekad može izgledati kao vrlina, dok u praksi može biti destruktivno za nas same.
Kada je reč o bliskim osobama, važno je napraviti razliku između praštanja i trpljenja. Praštanje znači da oslobađamo sebe od gneva i negativnih emocija koje mogu otrovati naš život, dok trpljenje znači dopuštanje drugima da nas ponovo povrede pod istim uslovima. Niko nema pravo da neprestano prelazi naše granice, bez obzira na to koliko nam je blizak. Praštanje bez postavljanja jasnih granica može postati dugoročan put u emocionalnu iscrpljenost.
Jedan od najvećih grešaka u odnosima je kada neko sistematski obezvređuje osobu, prikrivajući to kao iskrenost ili brigu. Svi smo barem jednom naišli na osobu koja “samo govori istinu”, ali njihova istina postaje otrov koja polako, ali sigurno, troši našu unutrašnju snagu. Takvi postupci obezvređivanja ne dolaze kao iznenađenje, već dolaze u malim, gotovo neprimetnim talasima – kroz ton, podrugljiv osmeh ili prevrnute oči. Ove male, ali česte pojave ostavljaju nas da se sve više povlačimo, izbegavamo izgovaranje svojih želja, a na kraju i napustimo svoje stavove. To više nije odnos, to je naučeni oprez u prisustvu nekog ko bi trebalo da bude naša podrška.
Slično tome, kršenje naših granica uz “dobroćudnu” fasadu može biti jednako destruktivno. Kada bliska osoba uporno ulazi u naš privatni prostor, bilo da se radi o čitanju poruka, kontrolisanju naših finansija ili jednostavno nepoštovanju naših odluka, jasno pokazuje da ne poštuje našu ličnost i našu slobodu. Ovaj oblik manipulacije je vrlo suptilan, jer se često pravda brigom ili ljubavlju, ali zapravo je to pokušaj kontrole. Granice su naša psihološka sigurnost, a njihovo kršenje bez posledica znači kapitulaciju, ne ljubav. Zato je važno da postavljanje granica bude jasno i da bude potkrepljeno promenama u načinu kako osoba ima pristup vašem životu.
Još jedan oblik koji ne smete tolerisati je korišćenje vaše ranjivosti protiv vas. Svaka osoba ima svoje slabosti, a kada te slabosti postanu oružje u rukama nekog ko vam je blizak, to je duboko pogrešno. Zrela bliskost treba da bude zasnovana na pažnji i pažljivom slušanju, a ne na udarcima u bolne tačke koje ste poverili toj osobi u trenutku poverenja. Ako se koristi vaša ranjivost protiv vas, to nije samo emocionalno nasilje, to je psihološka manipulacija. Praštanje u ovom slučaju postaje samoopravdanje za nepoštovanje vaših granica, a nikako put ka izlečenju ili pomirenju.
- Takođe, vrlo opasan oblik emocionalnog zlostavljanja je kada odnos postane ljubav zasnovana na obavezama i dugovima. Ljubav ne bi trebalo da bude trgovina – “dužan si mi”, “posle svega što sam učinio/la za tebe”. Kada ljubav postane teret, kada su svi vaši postupci objašnjeni i opravdani kroz dug, tada ljubav prestaje da bude uzajamni dar, a postaje emocionalna ucena. U tom slučaju, svaka vaša reakcija, svaki vaš postupak biće podložan kritikama i prebacivanjima, jer se od vas očekuje da budete poslušni i kontrolisani, ne iz ljubavi, već iz straha od posledica.
Na kraju, narušavanje poverenja je još jedan oblik koji ne smete tolerisati. Poverenje je temelj svakog odnosa, a njegov gubitak nije nešto što se lako obnavlja. Kada bliska osoba neprestano narušava vaše poverenje, bilo da iznosi vaše privatne informacije, bilo da vas izda na neki drugi način, to je signal da odnos nije zdrav. Takvi postupci nas stavljaju u režim samoodbrane, stalno uplašeni da ćemo biti povređeni ponovo. Praštanje u ovom slučaju samo produžava stanje nesigurnosti i stresa, jer niko ne može da izdrži stalnu strepnju da će biti ponovo povređen.
Praštanje ima smisla samo kada postoji zaključak, učenje na greškama i stvarne promene u ponašanju. Ne smete dopuštati da vas ljudi stalno ponovo povređuju, samo zato što su vam bliski. Granice, samopoštovanje i emocionalna sigurnost moraju biti prioritet. Ako neko ne poštuje te granice, najbolje je promeniti nivo bliskosti s tom osobom, čak iako je to neko od vaše porodice
