U današnjem članku vam pišem o jednoj ženi koja je tokom pet godina braka svakog dana pripremala ručak.
Tri jela, ponekad više, ponekad nove recepte koje je učila noću, umorna od posla, ali sve iz ljubavi i želje da zadovolji svog partnera, Daniela. Svaki put, kad bi se trudila i ulagala u hranu, ona bi čula: „U menzi je ukusnije.“ Te reči su je duboko povređivale, ali nije odustajala.
Odrasla je u kući u kojoj je otac bio centar svega, a majka je stalno brinula o njemu. Verovala je da je ljubav zapravo ono što se pokazuje kroz hranu, kroz pažljivo odabrane namirnice i precizno spremljene obroke. Htela je stvoriti toplinu doma, da uživaju u zajedničkim obrocima. Međutim, Danielovo nezadovoljstvo stalno je bilo prisutno. Boršč je bio kiseo, jela su imala previše paradajza, a sve što je radila bilo je napadano. Nije mogla da shvati zašto sav njen trud nije bio cenjen, zašto je svaki njen napor nestajao pod njegovim kritikama.
Vikendi su bili kao dani u restoranu: supa, glavno jelo, salate, desert – sve što je radila bilo je u službi toga da mu pokaže svoju brigu. Ali Daniel je sve to doživljavao kao nešto normalno, nešto što nije vredno poštovanja. I tada je došao trenutak kada je ona, nakon dana provedenog na poslu, umorna, opet otišla u prodavnicu da bi kuvajući ponovo stvorila nešto za njega. Ali kada je on opet kritikovao, ona je shvatila da je njena ljubav izmerena njegovim očekivanjima, a ne stvarnom poštovanju.
- Tog dana, kada je pogledala u njega, gomilu sudova i svoje ispražnjene ruke, shvatila je da je dosta. Nije se uvredila, nije bila ljuta. Bio je to moment kada je odlučila da prestane da se gubi zbog njega. U tišini je bacila njegovu porciju u kantu i mirno rekla: „Ako je u menzi bolje, onda jedi tamo.” Nije očekivala izvinjenje, nije želela da se ponovo ponizi. To je bio njen trenutak oslobođenja.
Prestopila je da kuva za njega. Kuvanje je postalo nešto što je radila samo za sebe, pripremajući jednostavnu hranu koja joj je bila potrebna. I, što je najvažnije, počela je da se bavi stvarima koje je odlagala godinama – čitala, gledala filmove, bavila se sobom. Ovaj novi život je bio poput disanja. Ponovo je mogla da bude ona, bez da se gubi u nečijim očekivanjima.
Daniel je na početku protestovao. Jeo je brzu hranu, ponekad se žalio na stomak, na novac. Ali ona mu je samo mirno odgovarala: „U menzi je bolje.” Iako je pokazivao znakove nesanice i nezadovoljstva, ona je znala da je to njegov put ka razumevanju. Počeo je da kuva, da se bori sa greškama koje je pravio. Ali nije mu pomagala. Htela je da nauči sam, da kroz greške shvati koliko je trud potreban. I, kako se ispostavilo, greške su dovele do razumevanja.
- Nakon nekoliko nedelja, Daniel je došao do nje i rekao: „Dosta mi je brze hrane. Razumem koliko truda ulažeš i koliko sam to malo cenio. Izvini. Nedostaje mi tvoja briga.” Oprostila mu je, ali se nije vratila starom ritmu. Danas ne meri ljubav kroz broj spremljenih jela. Zna da ljubav nije u tome. Ljubav je u poštovanju, u ravnoteži, u zajedničkom trudu. I shvatila je da je najvažnija stvar u životu to što je prestala da gubi sebe zbog drugih.
Nedavno je napravila lazanje. Daniel je jeo u tišini, pažljivo. Pitao je da li su previše suve, a ona je sa osmehom odgovorila da je savršeno. I tada je znala: ljubav ne zavisi od broja jela koju spremate, ona je u tome da žena ne gubi sebe, da ne zaboravi na svoju slobodu. I kada prestane da se gubi, ljubav raste
