Tema današnjeg članka bavi se neobičnim iskustvom jedne žene koja je u stvarnom životu doživela trenutak koji je izazvao strah i sumnju, postavljajući pitanje o sigurnosti naših online veza.
Priča o njenom susretu sa prijateljem kojeg je poznavala samo putem interneta vodi nas kroz iskustvo koje se vrlo brzo pretvorilo u noćnu moru.
Upoznala sam svog onlajn prijatelja nakon godinu dana dopisivanja. Zamišljala sam da će to biti samo još jedan susret sa nekim koga sam online upoznala, ništa više od toga. Pričali smo o svemu – njegovom životu, mojim snovima, zajedničkim interesovanjima. Ipak, kad mi je predložio da dođem u njegov grad, nisam imala razloga da ne prihvatim. Nakon svih tih meseci razgovora, činilo mi se kao prirodan korak. Pristala sam i spakovala torbu, ne misleći da bi nešto moglo krenuti po zlu.
Kada sam sletela i videla ga na aerodromu, nešto u mom stomaku mi je dalo znak da nešto nije u redu. Ispod njegovog osmeha skrivala se neka napetost, ali nisam imala razloga da sumnjam. Stajao je tamo sa natpisom na kojem je pisalo: „Dobro došla kući“. Bio je ljubazan, možda previše ljubazan, ali sam ga ipak pozdravila s osmehom, želeći da dam šansu onome što smo gradili tokom tih meseci online komunikacije.
- Ali, sve se promenilo čim smo stigli u njegov stan. Moj stomak je prevrnuo. Dnevna soba bila je prekrivena mojim fotografijama. Snimci sa naših video-poziva, slike sa mog Instagrama, čak i fotografija sa moje mature koju sam mu nikada nisam poslala – sve je bilo tu, na zidu, kao da je isplanirao svaki korak. I dok sam gledala te slike, nešto u meni je vrištalo da nešto nije u redu, da moram da odem odmah. Sve je delovalo previše… Intenzivno. Kao da je znao previše o meni, više nego što bi trebalo da zna.
Nisam znala šta da mislim, ali nisam mogla da ostanem. Pokušala sam da se izvučem govoreći da me boli stomak, nadajući se da će me pustiti da idem. Ipak, on je stao ispred vrata i rekao: „Nema potrebe za tim. Tvoja soba je spremna.“ Bio je miran, previše miran, a ja nisam znala kako da reagujem.
Sećam se da sam se jedva suzdržavala da ne pobegnem. Njegov miran stav me je zbunio, ali u tom trenutku nisam imala izbora. Rekla sam mu da sam iscrpljena od puta, i tek tada me je pustio. Bez objašnjenja, otišla sam do hotela, zaključala vrata i blokirala ga svuda na društvenim mrežama. Osećala sam da nisam bila sigurna, da nije bilo vremena da analiziram svoja osećanja. Osećala sam strah, ali nisam znala zašto.
Sledećeg jutra, čim je svanulo, napustila sam grad. Iako nisam imala konkretne dokaze, duboko u sebi sam znala da nešto nije bilo kako treba. Možda su njegove namere bile iskrene, možda je bio samo previše posvećen i zbunjen, ali moje unutrašnje osećanje je bilo dovoljno da znam da je bilo bolje da se povučem. Kroz sve to, ostala sam sa jednim pitanjem: koliko smo zaista sigurni u svetu online veza? Koliko pažnje treba da obratimo na signale koje možda ne možemo da prepoznamo dok ne bude prekasno
