Tema današnjeg članka je uznemirujuća priča o potrazi za istinom, koja će promeniti sve što je Dmitrij znao o svom životu. U pitanju je tragedija koja je počela sa iznenadnom smrću njegove majke, ali sve se menja kada Dmitrij odlučuje da iskopava njenu grobnicu, otkrivajući šokantnu stvarnost.
Dmitrij je stajao na grobu svoje majke, držeći loptu sa drvenim drškom koja se zarila u tlo, presecajući tišinu. Njegove ruke nisu drhtale zbog hladnoće jutra, već zbog emocija koje su se borile u njegovoj duši.
Prošle su meseci otkako je izgubio svoju majku, ali osećaj da nešto nije u redu, nije mogao da nestane. Iznenadna smrt, brzo obavljeni pogreb, i izbegavajući pogled njegovog oca – sve su to bile naznake da nešto nije bilo kako treba. U njegovim mislima rođena su pitanja na koja nije mogao da odgovori, a sada je morao da sazna istinu.
— Moram da znam, — prošaptao je, grčevito stežući dršku lopate.
Njegova majka, Irina, bila je najdobroćudnija osoba koju je ikada poznavao. Zdravlja i života bila je puna, a onda je, bez objašnjenja, nestala. Lekari su tvrdili da je to bio srčani udar, ali Dmitrij nije mogao da poveruje u to. U njegovim očima, ona nije bila osoba koja bi mogla da umre tako naglo. Tlo pod njegovim nogama bilo je sve mekše, dok je činio još jedan zamah lopatom, sve više se približavajući istini. Srce mu je bilo sve brže, a potoci znoja mešali su se sa tišinom koja ga je obavijala. Iako je znao da je većina ljudi u ovom gradu verovala da je poludeo, Dmitrij je nastavio. Samo istina je imala vrednost.
- Konačno, pred njim se pojavio goli poklopac od sanduka. Udahnuo je duboko, srce mu je kucalo kao nikada pre. Nije mogao da veruje da je došao do ovog trenutka. Gledao je u drveni sanduk, ali nešto nije bilo u redu. Setio se smeha svoje majke, njene nežnosti, njenih mudrih reči – sve se to vraćalo u njegovu svest.
Uzavrelo je, dok je polako otvarao poklopac. Čuo je metalne petlje koje su zaskripele, a miris svežeg tla pomiješao se sa mirisom prošlih uspomena. Kroz poluotvoreni sanduk, Dmitrij je ugledao svoju majku, ali nešto je bilo zastrašujuće. Izgledala je tako kao onog dana kada su je zakopali: bleda, ukočena, s izrazom straha na licu. Njene ruke bile su stegnute, a nokti slomljeni. Njeno lice bilo je prekriveno strašnim izrazom, kao da je pokušavala da se oslobodi. Dmitrij je osetio paniku koja ga je obuzela. Onda je pogledao u unutrašnju oblogu poklopca. Bile su duboke ogrebotine.
Srce mu je bilo u grlu. Pokušao je da procesuira ono što je video, ali nije mogao. Majka mu nije umrla od srčanog udara. Ona je bila zakopana za života. Noge su mu se oslabile, a telo ga je izneverilo. Bio je zapanjen, preplavljen strahom i bolom. Njena borba, njene ruke povređene, sve mu je bilo jasno. Ona je doživela smrt u potpunoj tami, sama i zaboravljena.
Dok je s ljubavlju i tugom dodirivao njene hladne prste, srce mu je bilo slomljeno. Njegov glas je bio ispunjen patnjom.
— Oprosti mi, mama! — prošaptao je kroz suze. — Trebao sam da te spasim!
Ali pored tuge, u njemu se pojavila i druga emocija: bes. Ovo nije bilo slučajno. Neko je to učinio s namerom. Neko je zakopao njegovu majku dok je bila još živa. S gnevom je uzeo telefon i pozvao policiju.
— Prijavljujem zločin! — rekao je hladnim glasom, unatoč strahu. — Moja majka… ona je bila zakopana za života. Ja sam na groblju. Dođite odmah!
Dok je čekao, misli su ga opterećivale. Ko bi mogao da učini ovako nešto? Da li je to mogao biti njegov otac? Mislio je da je moguće da je u njegovom ponašanju bilo nešto čudno, ali ništa ga nije pripremilo na ovu tragediju. Ipak, istina je postala neizbežna.
Policija je ubrzo stigla, a sirene su ga izbacile iz njegovih misli. Upitao se: Ko bi mogao da bude odgovoran za ovo? I zašto je neko pokušao da uništi život njegove majke? Razmišljajući o svom ocu, o odnosima u porodici, znao je da mora da sazna odgovore. Kako je sve postalo jasno, shvatio je da istina nije samo ono što je želeo da zna, nego i to što će ga promeniti zauvek
