U današnjem članku vam pišemo na temu uticaja roditeljskog ponašanja na razvoj dečjih emocija. Ova tema bavi se načinom na koji roditelji oblikuju emocionalne obrazce svoje dece, a naročito kako pohvale, kritike i poruke koje šaljemo utiču na njihov emocionalni razvoj.
Jerotić, istaknuti mislilac u oblasti psihologije, teologije i pedagogije, duboko je analizirao način na koji roditelji oblikuju emocionalni svet svojih mališana. On je smatrao da je roditeljski uticaj ključan za formiranje emocionalnih obrazaca koji se kasnije zadrže i u odraslom životu.
Pohvala koja je ispravno usmerena, u velikoj meri doprinosi razvoju samopouzdanja i osećaja sigurnosti, dok prekomerno hvaljenje može imati negativne efekte. Jerotić upozorava da takav pristup može stvoriti gordost i podstaknuti zavist.
Prema njegovim zapažanjima, gordost i zavist su dva osećanja koja često nastaju iz ranog detinjstva. Gordost se razvija kao rezultat preteranog hvaljenja, dok zavist često dolazi iz nesigurnosti i straha da neće biti dovoljno voljeni. Jerotić smatra da je zavist teže korigovati od gordosti, jer duboko ukorenjena osećanja u detinjstvu mogu dugoročno uticati na način na koji se ljudi odnose prema sebi i drugima.
Kao pozitivan primer vaspitanja, Jerotić pominje modele koji se primenjuju u zapadnim kulturama, naročito u Engleskoj. Ovaj pristup stavlja akcenat na smirenost roditelja, naročito u trenucima kada dete pravi greške. Umesto da reaguje sa ljutnjom ili kritikom, roditelj bi trebalo da ponovo strpljivo objasni situaciju, bez podizanja tona. Jerotić kritikuje često korišćene fraze u domaćem vaspitanju poput: „Treći put ti objašnjavam, šta će od tebe biti?“ koje nisu samo pokazatelj nervoze roditelja, već detetu šalju vrednosni sud, koji ga može dovesti do osećaja samoopravdanja i nesigurnosti. Takav pristup, prema Jerotiću, može ozbiljno uticati na budućnost deteta i njegovu emocionalnu stabilnost.
Jerotić se posebno bavio i uticajem straha na emocionalni razvoj deteta. On je smatrao da se pravi razvoj temelji na sigurnosti, a ne na strahu. Kada su deca izložena kritikama i vikanju, to stvara unutrašnju napetost koja se kasnije može manifestovati kao niža vrednost ili potreba za stalnim dokazivanjem. Roditelji bi trebalo da se klone stvaranja atmosfere koja favorizuje strah, jer to stvara negativne emocije koje su teško promenljive u odraslom životu.
Posebnu pažnju Jerotić posvećuje dinamici porodica sa dvoje ili više dece. U tim porodicama, rivalitet za roditeljsku pažnju može postati ozbiljan problem. On ukazuje na činjenicu da, ako jedno dete smatra da je drugo voljenije, može razviti zavist, što samo pogoršava emocionalnu situaciju u porodici. Jerotić savetuje roditeljima da izbegavaju stvaranje takmičarskog duha među decom i osiguraju da svako dete oseća da je jednako voljeno. Na ovaj način, roditelji mogu doprineti emocionalnoj stabilnosti svakog deteta, sprečavajući da se razviju negativni obrasci ponašanja.
Jerotić ističe da vaspitanje ne treba da se temelji na postizanju savršene roditeljske uloge, već na strpljenju i smirenosti. Roditelji koji su sposobni da objasne detetu bez ponižavanja, omogućavaju razvoj stabilne ličnosti koja je slobodna od potrebe za kompenzacijom svojih emocionalnih traumi kroz negativne emocije u odraslom životu.
Na kraju, Jerotić nam daje vrlo važnu pouku: smirenost i razumevanje u odnosu sa decom ključni su za njihov emocionalni razvoj. Samopouzdanje se gradi kroz sigurne, blage reakcije roditelja, a ne kroz prekomernu pohvalu ili kritikovanje. Tako se, iz jednog pozitivnog okruženja, mogu razviti odrasli ljudi koji nisu opterećeni gordostima i zavistima, već imaju emocionalnu stabilnost koja im pomaže da se uspešno suoče sa životnim izazovima
