U današnjem članku pišem jednu priču koja pokazuje kako se istina često otkriva u trenucima kada je najmanje očekujemo. Ovo je ispovest o povratku, porodičnim granicama i tihoj, ali presudnoj odluci da se stane uz onoga koga voliš.
Službeni put je otkazan u poslednjem trenutku, baš onda kada je Oleg već sedeo na aerodromu i gledao u sat, svestan da je do poletanja ostalo manje od sat vremena. Telefonski poziv naručioca bio je kratak, pun izvinjenja i objašnjenja o višoj sili i pomeranju rokova, ali Oleg te reči gotovo da nije ni čuo.
U glavi mu je odzvanjala samo jedna misao — vraća se kući nekoliko dana ranije. Sama pomisao na to izazvala mu je osmeh, jer je znao koliko se Polina raduje njegovim povratcima. Uvek ga je dočekivala kao da se vraća posle duge godine, grleći ga snažno, pripremajući mu omiljeno jelo koje sama nije volela i gledajući ga tim toplim, sivo-zelenim očima koje su mu uvek stezale grudi.
Njihov brak je trajao tri godine, a njemu je i dalje delovalo neverovatno koliko je imao sreće. Upravo zato je odlučio da joj se ne javi. Želeo je iznenađenje. U prodavnici na aerodromu kupio je njene omiljene bombone s marcipanom i čitavim putem do kuće zamišljao njen izraz lica kada ga ugleda na vratima. Bio je siguran da će se rasplakati od sreće, jer Polina je bila žena koja je emocije živela bez zadrške.
- Taksi ga je brzo dovezao do porodične kuće u predgrađu, doma koji je nasledio od oca i u kojem je planirao da gradi budućnost. Međutim, već pri dolasku primetio je nešto neobično. U dvorištu je stajalo više automobila nego što je očekivao, među njima i majčin srebrni automobil, kao i nekoliko njemu nepoznatih. Svetla su bila upaljena, a iz kuće su dopirali muzika i ženski smeh. Neprijatan osećaj mu je prošao kroz stomak.
Platio je vožnju i krenuo prema kući, kada ju je ugledao. Polina je sedela na tremu, sklupčana, sa rukama oko kolena. Ramena su joj podrhtavala, a i u slabom svetlu bilo je jasno da plače. Olegu je srce potonulo. Ostavio je kofer i za nekoliko koraka bio pored nje, pitajući šta se dogodilo. Kada ga je ugledala, u prvi mah je delovala zbunjeno, kao da ne veruje da je stvaran, a onda mu se bacila u zagrljaj i zaplakala još jače.
Pokušao je da je smiri, obećavši da će rešiti situaciju, i ušao u kuću. Unutra je zatekao veselo društvo — njegovu majku i njene prijateljice, sto prepun hrane i vina, vazduh težak od parfema i dima. Majčin pogled, u kojem se na trenutak pojavila nelagodnost, nije mu promakao. Objašnjavala je da slave rođendan i da je Polina bila dovoljno ljubazna da ih primi. Ali jedno pitanje mu nije dalo mira — zašto onda njegova žena sedi napolju slomljena od suza?
- Kada se vratio do Poline, istina je polako izašla na videlo. Sa tihim glasom i pogledom punim straha, ispričala mu je kako je njegova majka došla bez najave, kako ju je ponižavala pred gostima, govoreći joj da je u toj kući samo privremena i da može da ode ako joj se nešto ne sviđa. Te reči su bolele i njega, jer je znao da u njima ima surove istine.
Bez rasprave, Oleg se vratio u kuću i rekao da je zabava završena. Njegov glas nije bio glasan, ali je bio čvrst. Gosti su se polako razišli, a majka ga je gledala kao da ga prvi put vidi, pitajući da li zaista bira Polinu umesto nje. On nije odgovarao objašnjenjima, samo je zatražio da ode.
Kada je kuća konačno utihnula, vratio se Polini, prebacio joj jaknu preko ramena i nežno je podigao. Uveo ju je unutra, skuvao čaj i seo pored nje, držeći joj ruke. Tada je počela da priča, ne samo o tom danu, već i o svom detinjstvu, o gubicima i o večeri kada su se upoznali, kada ju je on, tada potpuni stranac, zaštitio u mračnoj ulici.
Tek tada je shvatila da je Oleg oduvek bio njen oslonac — i tada, i sada, u trenutku kada je to bilo najpotrebnije
