U današnjem članku želim da podelim priču koju sam dugo nosila u sebi, priču koja je nastajala tiho, gotovo neprimetno, u sopstvenoj kući. Pišem ovo kao majka, iz potrebe da se izgovori ono što se često prećutkuje i da se veruje onom tihom glasu u sebi.
Vrlo rano sam osetila da sa mojom ćerkom nešto nije u redu, mnogo pre nego što su drugi to uopšte primetili. Maja, tada petnaestogodišnjakinja, nekada je bila puna života. Naš dom je odzvanjao muzikom iz njene sobe, smehom tokom dugih noćnih razgovora s prijateljima, zvukom mokrih patika ostavljenih kraj vrata posle treninga. A onda je, malo po malo, ta energija počela da nestaje. Ne naglo, već podmuklo, kao senka koja se širi dok niko ne gleda.
Počela je da preskače obroke, da spava po ceo dan, da se skriva u prevelikim džemperima čak i kada je bilo toplo. Primećivala sam kako, misleći da je sama, steže ruke oko stomaka, kao da pokušava da se zaštiti od nečega nevidljivog. Govorila je da joj se vrti u glavi, da je stalno umorna, da je bol u stomaku ponekad toliko jak kao da se nešto u njoj premešta i buni.
Moj muž Robert sve je to odbacivao. Govorio je da preterujem, da su tinejdžeri „takvi“, da nema potrebe da se ide lekarima i „izmišlja problem“. Njegova hladna sigurnost je neko vreme potisnula moj strah. Htela sam da verujem da grešim, da je ovo samo faza. Danas znam da je to bila prva greška.
- Kako su nedelje prolazile, Maja je postajala sve bleđa, tiša, povučenija. Odeća joj je visila na telu, a interesovanje za školu i prijatelje gotovo je nestalo. Najviše me nije plašio fizički bol, već tišina. Ona devojčica koja je nekada pričala bez prestanka sada je izbegavala pogled, birala kratke odgovore i svaki put se ukočila kada bi Robert ušao u sobu. Majke takve stvari osećaju, čak i kada nemaju dokaz.
Jedne noći čula sam tihi jecaj. Zatekla sam je sklupčanu na krevetu, suze su natapale jastuk, a glas joj je jedva izlazio iz grla dok je šaputala da više ne može da izdrži. Tada se moj poslednji tračak sumnje raspao. Sledećeg jutra sam, bez objašnjenja, obukla kaput i povela je u bolnicu.
U čekaonici sam stezala ruke, dok su doktori radili analize i snimanja. Kada su nas pozvali unutra, doktor je govorio smireno, ali u njegovim očima sam videla ozbiljnost. Reči koje su usledile zauvek su promenile naš život. Maja je bila trudna, oko dvanaest nedelja. Svet mi se srušio u tom trenutku, ali pravi užas tek je dolazio.
U razgovoru sa savetnicom, istina je polako izlazila na videlo. Maja je rekla da to nije bio njen izbor, da se plašila i da nije mislila da bi joj iko poverovao. Kada su me pitali da li se oseća sigurno kod kuće, sećanja su me preplavila. Njeni trzaji, njen strah, molbe da ne ostaje sama. Odgovor mi je zaparao grlo pre nego što sam ga izgovorila.
- Istina je bila nepodnošljiva, ali jasna. Osoba koja joj je to učinila bio je Robert. Tog dana je uhapšen. Podnela sam zahtev za razvod bez oklevanja. Preselile smo se u mali stan, skroman ali siguran. Maja je započela terapiju, a ja sam učila kako da živim sa krivicom što nisam ranije reagovala.
Isceljenje nije došlo brzo. Bilo je noći bez sna, dana ispunjenih tišinom i suzama. Ali vremenom, Maja je počela da se vraća sebi. Ponovo je uzela fotoaparat, ponovo se smejala, najpre tiho, a onda slobodnije. Jedne večeri mi je rekla da joj znači što sam joj verovala. U tom trenutku sam znala da, iako naš život više nikada neće biti isti, imamo nešto najvažnije — međusobno poverenje.
Naša svakodnevica danas nije savršena. Ali je naša. I iznad svega, bezbedna. I ponekad je upravo to jedino što je potrebno da bi se krenulo dalje
