U današnjem članku vam pišem o jednoj od najpotresnijih situacija koje sam ikada doživela, o otkrivanju istine koja je preokrenula moj svet. Ovo je priča o tome kako je život moje kćeri okončan, ali i o tome kako sam otkrila stvarnog krivca.
Tri sata ujutro zazvonio je telefon. Odmah sam znala — ništa dobro ne može doći iz toga. Moja kći je plakala, jedva je mogla govoriti. Samo je ponavljala: „Mama, molim te, dođi… opet je on… bojim se.” Krenula sam odmah, bez pitanja, bez razmišljanja, iako nisam imala pojma šta ću zateći.
U bolnici me dočekao lekar. Nije me ni pogledao u oči. Tiho i pažljivo je prekrio lice moje kćeri plahtom i rekao: „Iskreno mi je žao.” To su bile poslednje reči koje sam čula. Nisu me pogodile jer sam shvatila što to znači, nego zato što su bile samo suve reči, izgovorene bez istinske empatije. Liječnik je nastavio, kao da je naučio tekst koji treba da izgovori: „Prema iskazu supruga, napadnuta je na putu kući. Nažalost, ozljede nisu bile spojive sa životom.” Polako su mi se slagali delovi priče, ali ne onako kako sam očekivala.
Policija je odmah prihvatila verziju koju je Mark izneo. Svi su klimali glavama, svi su izražavali sućut njemu, govoreći koliko mu je teško. Svi — osim mene. Jer ja sam znala da nešto nije u redu. Moja kći nije zvala da se oprosti. Zvala me je da dođem. Zvala me je da dođem jer je nešto znala, nešto što je morao da krije.
- U zoru sam se vratila u njihov dom. Mark je bio tamo, hodao gore-dolje po sobi, glumeći da će se svakog trenutka srušiti od tuge. Dnevna soba bila je u haosu: stol prevrnut, lampa razbijena, knjige razbacane po podu. Pitala sam ga: „Jesi li ti sve ovo napravio?” On je odbrusio: „Nisam bio pri sebi! Moja žena je mrtva! Sve sam rekao policiji! Izašla je u šetnju i napao ju je razbojnik, vjerojatno je htio njezin nakit!”
Malo sam se povukla i zamolila ga da razmislimo zajedno o nekim stvarima. Upitala sam ga zašto je forenzičko izvješće pokazalo da ozljede više liče na udarce o pod, nego na pad na ulici. Mark je zašutio. Njegovo ponašanje je postajalo sve nervoznije.
„Nakit?” ponovila sam mirno. „Pa zašto forenzičko izvješće kaže da ozljede više nalikuju udarcima o pod nego padu na ulici?” Mark je u tom trenutku zašutio, a onda se okrenuo prema meni. U očima je imao strah, a u njegovom glasu više nije bilo poverenja. Brzo je objašnjavao: „Nisam bio tamo! Bio sam pod tušem!”
Zainteresovala sam se za detalje. Krenula sam da istražujem dalje i primetila da se nešto u njegovim objašnjenjima ne poklapa. Iako mi je rekao da je bio pod tušem, zapitala sam ga: „Sara mi je jučer rekla da bojler ne radi, majstor je trebao doći tek u utorak. Kako si se tuširao?”
Pogledao me je s panikom. Njegov odgovor je bio zbunjujuć: „Tuširao sam se hladnom vodom. Da se smirim. Posvađali smo se.” Na moje pitanje o razlogu svađe odgovorio je: „Ni zbog čega! Gluposti! Upropastila je večeru!”
- Pogledala sam kuhinju. Nije bilo tragova kaosa, sve je bilo čisto, bez tragova zagorelog ili prljavog posuđa. Upitala sam ga još jedno pitanje: „Mark, imaš ogrebotine na ruci.”
Pogledao je svoju podlakticu, crvene, svježe crte na ruci, i počeo da se brani: „Sam sam ih napravio. Od nervoze.” No, nisam mogla da se otmem utisku da te rane više liče na tragove noktiju.
Njegovo lice se iznenada promenilo. Postao je hladan. „Zašto me ispituješ? Moja žena je mrtva. Trebala bi me podržati.”
I tada sam iz torbe izvadila nešto što je izmenilo sve — prozirnu vrećicu u kojoj je bio razbijeni telefon moje kćeri. „Dala mi ga je medicinska sestra”, rekla sam mirno. „To je njezin telefon.”
Pogledao ga je s izrazom straha na licu, a onda je počeo da viče: „Mislio sam…”
„Mislio si da si ga potpuno razbio?” upitala sam ga. „Mislio si da, ako ga baciš, nitko neće saznati ništa?”
U tom trenutku, Mark je počeo da paniči. Vikao je i pokušao da mi oduzme telefon. Ali nisam se pomakla. Rekla sam mu: „Na njemu su videozapisi. Videozapisi koje ste obrisali. Na njima je moja kći, prekrivena modricama, u kupaonici, tiho plače. Na videozapisima, ti je prijetiš, ponižavaš je, a ona samo želi da preživi.”
Na telefonu su se nalazili snimci, svi dokazi, i poslednji snimak na kojem je moja kći rekla: „Ako ovo gledate, znači da mi se nešto dogodilo. Ne osjećam se sigurno uz vlastitog muža. Bojim se da će me ubiti.”
To je bila istina koja je obelodanila sve
