U današnjem članku pišemo o obeležavanju jednog od najvažnijih dana u životu vernika Srpske pravoslavne crkve, Svetog Save. Ovaj dan, 27. januar, za mnoge predstavlja duboko ukorenjen običaj i tradiciju, ali i podsećanje na značajnu ličnost i njen uticaj na istoriju naše crkve i naroda.
Sveti Sava je, bez sumnje, jedan od najvažnijih srpskih svetaca. Njegovo delovanje je bilo ključno za osnivanje autokefalne Srpske pravoslavne crkve 1219. godine, što je ostavilo neizbrisiv trag u našoj istoriji. Zbog toga, vernici širom Srbije danas slave njegov dan, ali ova tradicija nije samo crkveni praznik – ona je postala i školska slava. Na Svetog Savu, mnogi roditelji podsećaju decu da nauče nešto novo, bilo da je to pesma ili neka korisna veština, jer veruju da će im to doneti napredak tokom cele godine. Na ovaj način, Sveti Sava se ne slavi samo kroz molitve, već i kroz obrazovanje i učenje.
No, Sveti Sava nije samo simbol prosvetitelja, već i zaštitnik. Prema narodnim verovanjima, na ovaj dan ne sme se nositi ništa crveno. Ovo verovanje potiče iz davnina, kada su se seljaci bojali da bi crvena boja mogla privući vukove, koji su predstavljali ozbiljnu pretnju za stoku. Sveti Sava se smatrao zaštitnikom stoke, pa se na Savindan, prema običajima, stoka puštala na ispašu. Verovalo se da crvena boja može izazvati nesreću, pa su se izbegavali svi predmeti u toj boji, kako bi se stoka sačuvala.
Pored toga, narodna verovanja kažu da na Svetog Savu nije dobro otvarati britvu, oštriti noževe ili raditi bilo koji sličan posao. Smatralo se da bi ti postupci mogli da prouzrokuju otvaranje čeljusti vukovima, što je trebalo sprečiti. Zanimljivo je da je grmljavina na Svetog Savu smatrana lošim znakom. Naime, pošto su udari gromova zimi veoma retki, verovalo se da je grmljavina na ovaj dan predznak neke loše i nesrećne situacije. O tome se govori i u narodnoj pesmi “Početak bune na dahije”, koja se bavi upravo ovim verovanjem.
- Međutim, iako je Sveti Sava dan kada je važno poštovati tradiciju i običaje, postoje i pozitivna verovanja koja se vezuju za ovaj praznik. Na primer, veruje se da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje, sreću i rodnu godinu. Takvi dani su se smatrali dobrim omenima, koji su predviđali uspešnu i plodnu godinu za domaćinstvo.
Za razliku od drugih velikih praznika, na Svetog Savu je dozvoljeno da se obavljaju kućni poslovi, što nije uobičajeno za dane kada je “crveno slovo”. Budući da su se nekada na ovaj dan stoka puštala na ispašu, domaćini su koristili Savindan za obavljanje važnih kućnih poslova. Žene su tada smele da rade, pa čak se smatrao poželjnim da se obavi veliko spremanje u kući. Ovo je zanimljiv običaj, jer nam pokazuje kako se svetkovine u prošlim vremenima razlikuju od današnjih običaja i kako su ljudi koristili praznični dan za svakodnevne aktivnosti koje su obezbeđivale dobrostanje porodice.
Posti se prema pravilu posta koje važi za dane kada praznik pada na sredu ili petak. Međutim, postoji i izuzetak, jer je dozvoljeno konzumirati ribu. Ovaj običaj povezivan je sa duhovnom čistoćom i pripremom za prazničnu proslavu, ali i sa održavanjem tradicije u kojoj su restrikcije u ishrani bile povezane sa duhovnim razmišljanjem i pripremama za proslavu svetitelja.
Sveti Sava je stoga više od samo crkvenog praznika. Za Srbe je on simbol i duhovnog i kulturnog nasleđa. U njegovom imenu ne slavi se samo crkva, već se čuva i narodna tradicija, koja je i dalje živa u svakom kutku naše zemlje. Verovanja i običaji vezani za ovaj dan nas podsećaju na važnost očuvanja tradicije, ali i na to kako mali gestovi, poput učenja nove pesme ili puštanja stoke na ispašu, mogu oblikovati našu svakodnevicu i učiniti je posebnijom
