U današnjem članku pišemo o jednoj neobičnoj situaciji koja je nastala prilikom rođendanskog putovanja koje je moj svekar i svekrva iznenada organizovali za moju ženu. Putovanje na Fidži trebalo je biti divno iskustvo, ali se, na kraju, pretvorilo u nešto što je izazvalo više nesuglasica nego uživanja.
Putovanje je počelo kao svako drugo, a ništa nije ukazivalo na to da će se tokom puta desiti nešto neobično. Moj svekar i svekrva iznenadili su nas planiranjem posebnog poklona za moju ženu povodom njenog 30. rođendana. Fidži je zvučao kao savršen odmor, a prvoklasno putovanje u avionu činilo se kao sjajan početak. No, dok su moja žena i dete uživali u udobnosti prvog razreda, ja sam se našao u ekonomskoj klasi, pomalo izvan zone komfora, ali svejedno pomiren s tim. Bilo je to tek početak.
Na putu do Fidžija, dok smo svi uživali u letu, žena mi je šapnula: „Tata kaže da nije tvoj bankomat.“ To je bila njezina opaska koja je odražavala njeno viđenje svega, ali ja sam je samo nasmešeno prihvatio. Iako sam bio u ekonomskoj klasi, znao sam da ću, ako ništa drugo, moći sam da upravljam situacijom, jer sam već unapred smislio kako će sve izgledati kada stignemo.
Međutim, kad smo sleteli na Fidži, nastao je pravi haos. Na prijavi nas je dočekao ljubazni službenik koji nas je informisao da „nema rezervacije na vaše ime“. Moja žena se ukočila i pogledala me, potpuno iznervirana. To je bila moja tiha intervencija, jer sam odlučio da otkažem luksuznu rezervaciju u hotelu sa 5 zvezdica i odlučio da nas smestim u skroman motel. To je bila moja poruka o tome da novac nije nešto što bi trebalo da budemo uvek spremni bezuslovno trošiti, bez da razmislimo o pravim vrednostima.
- Okrenuo sam se prema njoj i rekao: „Ako tvoj tata nije moj bankomat, u redu. Ja sam platio ovo sam. Ti si moja žena—moraš se nositi s tim.“ Njena reakcija bila je neočekivana – vilica joj je doslovno pala. Osećao sam da joj je ovo došlo kao šok, ali to je bila lekcija koju je, možda, trebalo da nauči.
Sledećih nekoliko dana su prošli u neprestanim žalbama. Moja žena i dete nisu prestajali da se žale na „mali sobu“ i „neudobne krevete“, dok sam ja, s druge strane, bio potpuno miran. Pijuckao sam kafu na terasi, uživajući u pogledu, a ujedno uživajući u tišini koju su te žalbe donosile. Nije mi smetalo što nisu bili u prvoklasnom hotelu, a osećao sam i neku vrstu ponosa što nisam podlešao njenim očekivanjima i željama. Na kraju krajeva, život nije samo o luksuzu, nego o tome da naučimo da budemo zahvalni za ono što imamo.
Postojao je i trenutak kada je moja žena pokušala da postavi savršenu fotografiju na Instagram, sa filterima i svim pratećim stvarima, ali ta slika nije imala nikakvu magiju. Motel je i dalje izgledao kao, pa, budžet opcija, a to je bio deo poruke koju sam želeo da prenesem. Ne mora sve da bude „savršeno“, da bi bilo vredno.
- Nakon povratka, situacija se još više zakomplikovala. Moja žena i dalje tvrdi da sam joj pretvorio rođendan u noćnu moru i da nisam imao pravo da uništim poklon od njenih roditelja. Da li sam pretjerao? Možda je moglo biti bolje i jednostavnije, ali u tom trenutku sam samo želeo da je podsetim na važnost očekivanja i zahvalnosti. Novac nije rešenje za sve, a iskustva koje stvaramo zajedno, čak i ako nisu uvek savršena, često su mnogo vrednija.
Kroz sve to, naučio sam da ne bi trebalo da budemo robovi materijalnih stvari. Putovanje na Fidži bilo je samo okruženje za početak, ali stvarno vredno iskustvo bilo je ono što smo učili iz tih trenutaka, zajedno, kao porodica. I možda, samo možda, sve ono što su moji svekar i svekrva mislili kao savršen poklon nije bila ona prava lekcija koja bi joj pomogla da shvati dublje vrednosti života
