U današnjem članku pišemo o temama koje se tiču traume iz djetinjstva i kako ona oblikuje odraslu osobu. Mnogi ljudi, nažalost, ne odrastaju u ljubavi i stabilnosti, već u okruženju koje ostavlja duboke ožiljke.
Ove rane ne moraju uvijek biti vidljive na prvi pogled, ali često se manifestiraju kroz ponašanja koja postaju način života.Trauma iz djetinjstva, bilo da je riječ o emocionalnoj neglectu, zlostavljanju ili stalnom stresu, može ostaviti dugoročne posljedice. Osobe koje su odrasle u takvim okolnostima često razvijaju mehanizme preživljavanja koji im pomažu da se nose sa svakodnevnim izazovima.
Međutim, ti isti mehanizmi ponekad postanu prepreka za normalan život u odrasloj dobi. Postoje osobine koje se često javljaju kod ljudi koji su prošli kroz teške trenutke u djetinjstvu – a prepoznavanje tih osobina može pomoći u pružanju boljeg razumijevanja i podrške.
Jedna od prvih osobina koju osobe sa teškim djetinjstvom često pokazuju je neprijatnost kada dobiju kompliment. Ako su odrasli u okruženju gdje su bili stalno kritikovani, pohvale im često izgledaju neprirodno. Mogu misliti da nisu zaslužili te lepe reči ili ih neće ozbiljno uzeti. U takvim situacijama, često reaguju humorom ili negiranjem kako bi izbegli tu nelagodnost.
- Osobe koje su odrasle u nestabilnim uslovima često razvijaju pojačani osjećaj odgovornosti. Ako nisu imale podršku svojih roditelja, naučili su da preuzmu odgovornost za sve. Kasnije u životu, ovo može dovesti do toga da se osećaju odgovornima za stvari koje nisu pod njihovom kontrolom, a teško traže pomoć ili se opuštaju. Ponekad osećaju da sve mora biti pod kontrolom kako bi izbegli katastrofu.
Još jedna osobina koja se često javlja je trzanje ili stalna pripravnost. Odrasli koji su odrasli u nestabilnom okruženju često žive sa stalnim osećajem opasnosti. Njihov nervni sistem ostaje u stanju pripravnosti, kao da svaki trenutni zvuk ili pokret može označiti opasnost. Zbog toga se često lako prepadnu ili se trzaju čak i na najsitnije nagle pokrete.
Perfekcionizam je također česta osobina kod osoba koje su imale nesrećno djetinjstvo. Za njih, biti savršen može značiti da neće biti kritikovani ili kažnjeni. Odrasli koji su odrasli u takvom okruženju često postaju opsednuti svojim zadacima, bojeći se da naprave greške. Perfekcionizam može postati iscrpljujuć, a čak i uspesi ne mogu doneti osećaj postignuća, jer su stalno pod stresom da moraju biti savršeni.
Osobe koje su odrasle u takvim okolnostima često se previše izvinjavaju, čak i kad nisu krive. Ako su u djetinjstvu često bili krivljeni ili ponižavani, to postaje njihov automatski odgovor na svaku napetost u međuljudskim odnosima. Izvinjenje im postaje način da smire situaciju, čak i kad nisu odgovorni za problem.
Patološka potreba da ugađaju drugima (people-pleasing) također je česta kod ljudi koji su odrastali u nestabilnim uslovima. Ako su morali da “čitaju” raspoloženja svojih roditelja kako bi izbegli konflikte, kasnije razvijaju naviku da stavljaju tuđe potrebe ispred svojih. Ove osobe teško govore “ne”, a često se osećaju krivima ako biraju sebe umesto drugih.
- Teško poverenje i distanca prema drugima su česte kod osoba koje su bile povređene ili zanemarene od strane ljudi na koje su se oslanjali. Takvi ljudi imaju teškoće u otvaranju i povremeno testiraju druge, uvereni da će biti razočarani ili povređeni. Takođe, često se povuku ili drže svoja osećanja za sebe.
Jedan od najvidljivijih tragova trauma iz djetinjstva je nesigurnost u vezama. Takve osobe često ili previše vežu za druge jer se boje napuštanja, ili beže čim odnos postane ozbiljan. Ove nesigurne veze proizlaze iz nedostatka sigurnosti tokom odrastanja, pa su strah od povređivanja i potrebe za kontrolom duboko ukorenjeni.
Ponekad, takve osobe ne znaju kako da postave granice. Ako nisu imale pravo na privatnost ili na “ne” u djetinjstvu, često previše trpe ili eksplodiraju kada se nakupe emocije. Učenje postavljanja zdravih granica može biti izazovno, ali je ključno za emocionalnu dobrobit.
Na kraju, osjećaj “nisam dovoljno dobar” postaje duboko ukorenjen kod osoba koje nisu dobijale stabilnu ljubav i pažnju u djetinjstvu. Često se osećaju kao da moraju zaslužiti svoju vrednost kroz svoje postupke, što dovodi do stalne samokritike i potrebe za dokazivanjem.
Važno je razumeti da ove osobine nisu “mane”, već ožiljci preživljavanja. Iako su ove strategije bile potrebne da bi preživeli teške okolnosti, postaju prepreka kada više nisu potrebne. Prvi korak ka ozdravljenju je prepoznavanje tih obrazaca i oslobađanje od osećaja krivice zbog njih. Razumevanje i prihvatanje da su ovi mehanizmi preživljavanja samo deo naše prošlosti može nas osloboditi i pomoći u izgradnji zdravijih odnosa sa sobom i drugima
