U današnjem članku pišemo o ljubavi koja traje iako se sećanja brišu. Tema koju ćemo obraditi bavi se dubljim aspektima ljubavi i starosti, iako se sve dešava u okruženju koje često podsmeva tome, poput domova za stare.
Priča o Lazi i Jovanki nosi snažnu emocionalnu poruku o žrtvama koje ljubav donosi, bez obzira na to koliko se vremena i okolnosti menjaju.
Deda Laza je stajao ispred ogledala, pokušavajući da se spremi za još jedan važan dan u svom životu. Iako je to bio samo običan odlazak u Dom za stare, za njega je svaki takav dan bio poseban, jer je bio trenutak kada je mogao da vidi svoju Jovanku, ženu koju je voleo. Obuo je svoje najbolje odelo, spreman da donese jedan crveni cvet, simbol ljubavi koju su delili.
Iako je svestan da mu godine donose sve više tremu, svaki odlazak u dom predstavljao je borbu sa vremenom koje je neumoljivo prolazilo. Laza je uzeo ružu koju je kupio na pijaci, i dok je koračao ka autobuskoj stanici, nije mogao da ne misli na sve lepe trenutke koje su proveli zajedno – letovanja, izgradnju vikendice, rođenje njihove ćerke. Svaka od tih uspomena nosila je težinu vremena koje nije bilo moguće vratiti, ali je ostalo u njegovom srcu kao najlepša sećanja.
Kada je stigao u Dom, već je znao šta ga čeka. Miris sterilan i hladan, pomješan sa kuvanim kupusom, podsećao ga je na usamljenost. Sestra na prijavnici mu je uputila tužan osmeh i obavestila ga da Jovanka tog dana nije baš dobro, ali je i dalje bila tamo, čekajući da je poseti.
Kada je napokon ušao u dnevni boravak, našao je Jovanku kako sedi, gledajući kroz prozor. Njen pogled bio je miran, ali prazan. Prošao je pored nje, pokušavajući da se ponaša što je moguće opuštenije, iako je srce bilo slomljeno. Pozdravio je svoju ženu, ali njen odgovor nije bio onaj koji je očekivao. Njene oči su bile zamućene, a ona ga je gledala kao prolaznika. Pomislio je da mu je sećanje počelo izmicati, kao što i sve drugo vreme oduzima.
Dok joj je davao ružu, nije mogao da sakrije tugu. Jovanka nije prepoznala svog muža. Govorila je o njemu kao o nekome ko je još uvek tamo, ali nije shvatila da je upravo taj Laza sada sedeo pored nje. Njene reči bile su bolne, ali Laza nije želeo da je povredi još više. Morao je da je laže, jer nije želeo da njen svet bude još teži.
- Razgovarao je s njom o svakodnevnim stvarima – o vremenu, o pijaci, o komšijskoj deci, pokušavajući da je zadrži u trenutnom okruženju. Ali njen pogled stalno je lutao, čekajući nekog koga nije bilo. Laza je znao da se bori sa prošlim vremenima koja su se izmicala, ali nije mogao da ih vrati.
U trenutku, Jovanka je izgovorila nešto što je Lazi slomilo srce. Počela je da brine da je njen Laza možda otišao zauvek. Bez obzira na to što je znao da je on tu, bez obzira na to što je znao da je ona zaboravila njega, znao je da mora da je smiri. Iako mu je bilo gotovo nemoguće da podnese taj trenutni gubitak, morao je da je uteši.
Ponovo je lažno rekao da je video Lazu ispred. Reciće mu da ga voli i da ne brine, jer to je jedino što je Jovanka želela da čuje. Uz to, ona je ponovo nasmešena, bez straha i sa suzama sreće koje je dugo čekala.
Dok je Laza izlazio iz Doma, znao je da nikad neće biti njen pravi Laza, ni onaj kojeg je volela. Ipak, bio je srećan što je mogao da pruži bar jedan trenutak mira. Kroz sve ovo, Laza je shvatio jednu istinu: Ljubav nije u tome da te neko pamti, već u tome da ti ne zaboraviš da voliš. Taj trenutak njegove žrtve, iako bolan, bio je upravo to – ljubav koja ne traži ništa zauzvrat.
Ovaj članak nas podseća na to koliko je snažna ljubav koja ne zavisi od toga koliko nas drugi pamte, već od toga koliko mi ostajemo u srcima onih koje volimo. Za Lazu je to bilo dovoljno
